Tog dana smo proveli nekoliko sati na plaži kada je vreme iznenada počelo da se pogoršava i odlučili smo da krenemo nazad. Brzo sam skupljala lopatice i kantice i držeći vlažne maramice u rukama pokušavala da ubedim mog dvoipogodišnjeg sina da je dobra ideja da napusti plažu. Za to vreme moj muž kaskao je iza sklapajući plastične stolice i noseći našu uplakanu bebu od 4 meseca. Dok smo klipsali kroz pesak, primetila sam da stariji čovek gleda na nas i čuli kako šapuće svojoj ženi: “Sećaš li se draga? To su bili dani… zar ne?”
Ukopala sam se – ne fizički (jer bi mi odletele plastične igračke a dete potrčalo za njima) već iznutra, u sebi, a kada smo se vratili do auta rekla sam mužu šta sam čula. Nije bilo pravih suza, mada poznajući sentimentalnu sebe, ne bi bilo čudo da sam zaplakala. Tada sam shvatila. Ovo su ti lepi dani. Mi SADA živimo u njima. Upravo sada.
To je bio snažan podsetnik za mene kao majku. Posebno kao majku koja je, u to vreme, bila samo četiri meseca majka sa dvoje dece i koja se prvih osam nedelja posle rođenja drugog sina pitala kako na zemlji iko normalan ima više od jednog deteta. Bilo mi je zaista potrebno neko vreme da uđem u kolosek i bilo je više od nekoliko jutara kada sam morala da se nateram da ustanem zbog dečjeg plača i još više popodneva kada sam se pitala da li je rano za čašu vina.
