„Mama i tata, ja nisam kriva za to što je vama tako…
Nisam kriva što vi tako živite… tako jedno s drugim komunicirate…
Nisam kriva što nemate hrabrosti i odlučnosti da nešto izmenite u svom životu…
Ja za to nisam kriva!
Vi sami odbijate da budete odrasli. Vi sami birate tu poziciju, da su za to što vam se dešava krivi svi, pa i ja, samo ne vi. Vi sami ste na sebe natovarili tako mnogo da od toga padate na kolena, umarate se, ljutite. Vi sami ste sebi izabrali takav život – SAMI!
Čak i tada – u mom detinjstvu – vam je bilo loše NE zbog mene.
Da, svejedno sam se osećala krivom što vam je teško – sa sobom, sa životom, sa mnom. Osećala sam se krivom za vašu nervozu, ljutnju, umor. Jako sam patila, ali nisam znala kako da vam pomognem da prestanete biti takvi – umorni, teški, nervozni. Zbog toga sam plakala. Zbog toga sam se jako ljutila na sebe, što nemam snage da vam život učinim lakšim i radosnijim.
Jako sam želela da budem onakva kakvom ste me vi želeli videti, da se pred komšijama ne biste stideli, da biste se pred rođacima mogli sa mnom hvaliti, ali nisam uvek uspevala i zato sam se još više ljutila na sebe, što ne opravdavam vaše nade.
Od detinjstva sam natovarila na sebe krivicu za ono što se dešava s vama. Ali umorila sam se i više neću da uzimam odgovornost na sebe za to što je vama loše, zato što je to vaš izbor, to je vaš život, to je vaša odgovornost.
Ja neću više da uzimam na svoja leđa ono što ste vi natovarili na sebe.
Ako nemate snage za nešto – snizite svoje ambicije, apetite, nađite kompromis među vašim željama i mogućnostima – to je vaš je zadatak, da to uradite, a ne moj.
Ne sviđa vam se život – dosadan vam je, težak – to je vaš zadatak, da svoj život učinite interesantnijim i lakšim, i ne na moj račun, već sami. Niste zadovoljni sa vašim odnosima – i šta, odrasli ste ljudi – rešavajte to pitanje sami. I ne vucite me svako na svoju stranu, jer ja ću vas, svejedno, voleti jednako.
Ne sviđa vam se kako i gde ja živim – ali, to je moj život, a ne vaš, i u svom životu ja donosim odluke sama – i nisam obavezna da opravdavam vaša očekivanja niti da dostižem ono što niste dostigli vi.
Mama/tata ja vas puštam i vaš sopstveni i samostalan život – takav kakvog ga vi birate sami za sebe. A meni je vreme da živim svoj život, svoja interesovanja, da odlučujem onako kako JA hoću. Do skorog viđenja! Volim vas! Grlim! Vaša…“
https://www.b17.ru/article/38452/
Izvor: Poznaj sebe
