Dok smo radile vežbu o mami i porukama koje joj je mama slala u najranijem detinjstvu, naletele smo na zabranu:
„Mama je jedna i najbolja, njena ljubav je bezuslovna!“
– Aha, rekla sam. Dobro, tako je, u dečijim pesmama. Ako je tvoja konkretna mama samo to, onda ti i nije puno dala.
-Kako to?
– Prilično je beživotna ta slika o mami kao jednoj jedinoj i bezuslovno ljubavnoj, nedostaju drame, komedije, trileri i avanture.
Svega nedostaje. Boje, ukusa i mirisa.
Nedostaje raznih osećanja. Ljutnje, pre svega.
Jer, kako da dete poraste ako nijednom ne oseti ljutnju na roditelje? Zamislite koliko puta su roditelji morali da nam kažu NE, NE MOŽES, NE SMEŠ.
Pa ako to nijednom nije izazvalo bes, šta je sa tim detetom?
Pa i robovi se bune.
Ako se to dete nikada nije pobunilo protiv bar jednog NE, kako da poraste u osobu koja će poštovati bilo koga, uključujući i sebe?
Osim ako je pobuna bila ugušena.
Flasteri zabrane zalepljeni na usta.
I onda to dete ponavlja kao papagaj ono što piše u dečijim pesmicama, noseći mrežu zabrana na emocije kroz život.
Roditeljska uloga je teška.
Roditelji, i kada su dobronamerni,moraju da usmeravaju, postavljaju granice,oblikuju temperament deteta, i dobar komad života budu “ negativci“, sa NE pod miškom.
Ako ne pristaju na to parče svoje uloge, postoji velika opasnost da zakažu i dete prepuste životu nespremno.
Ja sam sa svojom mamom, nakon dugog niza godina rasčišćavanja jednog vrlo komplikovanog i teškog odnosa, zaključila primirje ovako:
„Mama,
sigurna sam da postoji jedna idealna stvarnost , u kojoj se jedan moj i jedan tvoj identitet grle u bezuslovnoj ljubavi. Sigurna sam da je u toj stvarnosti baš sve i u meni i u tebi namireno.
Medutim, svi ostali delovi mene imaju pravo da postoje, jer su nastali kao odgovor na tvoje delove ličnosti.
Prestajem da se pitam o tome kako je tebi bilo u tebi, jer, ne znam ništa o tebi. Ali znam o sebi i znam da je bilo teško.
U meni si budila i ljutnju, bes, tugu, mržnju, nepodnošljivost, sažaljenje… svašta.
I sada znam da su upravo ta osećanja deo mog otpora, moje autentičnosti, mog odbijanja da se adaptiram na nenormalno bez pobune.
I neću više da se bunim protiv sebe zato što se bunim protiv tebe.
Neću svoju pobunu protiv tebe da gušim bunom protiv sebe.
Glupo je.
I destruktivno.
U jednom komplikovanom odnosu kakav je bio naš, emocije nisu jednostavne.
I ja to prihvatam.“
Tako sam ja.
Sa svojom mamom.
Jer ako je jedan deo mene mrzi, ne znači da je drugi ne voli.
To samo znači da je mama u meni budila vrlo kompleksne emocije jer je sama bila takva.
A u toj idealnoj stvarnosti, nas dve se skroz razumemo. I to mi je dovoljno.
Tako sam spasila mamu u sebi i sebe u sebi.
Jer mama mi treba, za zauvek, ali trebam i sebi, za večnost.
Mama je „bezuslovna ljubav“je teror. Ništa kao to ne čini da izgubimo mame.
Nema grđe kritike od takve idealne mere.
Jer, nijedna konkretna mama, od krvi i mesa, ne može da je zadovolji, a da ne pukne.
Što više svojih emocija prema mamama dopustimo to je veća šansa da ćemo doći do te idealne stvarnosti u sebi, u kojoj se i dalje grlimo.
Ljiljana Milić
Trener ličnig razvoja
Izvor: PromenaDA
