Bajka utorkom: Ne mogu više. Odustajem

Posle razmišljam, u danu kada sam sebi rekao “Ništa nisam uradio tri dana” ja sam zapravo pomogao Nađi da poboljša vožnju, Nati da razbije stid… naučio ih kako da zarade od prodaje limunade… bio tu za ljude koje volim i koji me vole…

Imam ponekad utisak da ljudi koji me prate i koji čitaju bajke misle da sam ja uvek pozitivan, da nemam loše dane i da nikada ne odustajem.
Juče sam želeo da odustanem.

Sad već nije tajna da radim na HIBRIDNOM programu već 6 meseci. Bio je spreman u avgustu i trebao je da krene 1 avgusta, ali pojavio se tim divnih ljudi sa kojima radim i proširili smo ideju, a to je donelo još puuno posla.

Do vebinara ima još tri dana. Imam puno stvari da rešim i sredim. Stižem ako bude sve po planu. Plan je da malo radim za vikend u selu. Zatim ceo ponedeljak da supruga bude sa decom, a ja da radim i tako do četvrtka.

Odlazimo u selo. Puna kuća rodbine… Internet koji je loš je sada neupotrebljiv… Pokušavam, sedam za komp i odustajem. Ne vredi.

Drugi pokušaj. Krećem da se izvučem iz gužve i sakrijem na sprat da nešto otkucam. Palim komp. Ima interneta. Jupi. Uleće neka sila kroz vrata ko pijanac u kafanu i kaže: “Taata ispao je još jedan zub. Hajde sa mnom”. Zatvaram komp. Odustajem. Radiću kada stignemo u Beograd.

Pakujemo se. Kao da se selimo. Tri meseca na selu + more, jednako je pun auto stvari. Nema ni za iglu više. Nema mesta za Garija. Garavi pas ostaje u selu, dolazimo sledeći vikend po njega. Odluka je doneta.

Zaspale su. Imam vremena da promislim šta mi je činiti. Ok. Nadoknadiću to što nisam uradio u selu sutra. Žena će da ih čuva, a ja samo to imam da radim. Stižem sve. Opušteno.

Na semaforu ispred kuće osećam da smrdi gorivo. Verovatno nekome curi, ljudi ne održavaju kola, pomislih. Toliko se uvuklo u auto da sam morao da otvorim prozore i krenem po cenu da se devojke probude. Nestalo je. Super. Stajemo ispred zgrade. Otvaram vrata i vidim trag iza nas. Nama curi gorivo.

Saginjem se ispod auta. Nije baš da curi. Lepo kaplje.

Šta da se radi. Zvaću majstora ujutru. Već me hvata jeza od majstora, ali šta je tu je. Samo mi je još to trebalo.

Ustajem i budim ženu, ne može da se probudi. Vidim da nije baš ok. Celu noć nije spavala. Podiže spavaćicu i pokazuje mi stomak. Auu. Osip po celom stomaku, preponama… ozbiljan. Alergija.

Ne može da odvede malecku do vrtića, otkazujem sastanke, kasnim na posao, zovem usput majstora, ne javlja se. Ipak se javi posle 3 sata: “tu sam još danas i sutra, doteraj odma ako možeš”

Mogu malo sutra, pomislih. Da sam hobotnica možda bih sve stigao. Nekako se snađem, odvezem kroz ceo grad i nazad, kupujem lekove ženi i stižem kući da radim.

“Hoćeš da nas vodiš da vozimo rolere?”

“Uh. Imam nešto da radim.” Kažem mučno, znam da ni mama ne može da ih vodi.

“Ti uvek radiš. Nikad nećeš da ideš sa nama.” Nije baš istinita ta izjava ali me je ovog puta ubola kroz srce do kičme. Jeza mi se spustila niz leđa.

“Malo da odmorim, pa da se dogovorimo? Može?”

Prihvataju. Mada su i mene lagali roditelji sa tim “dogovorićemo se” ali odoše u svoju sobu. Odkunjao sam pola sata i evo ih:

“Budan si? Jel nas vodiš? Idemo? A? Da obuvamo rolere?

Onako pospan i šlogiran od svega, najmanje od spavanja rekoh: “Ok. Idemo”

“Mama je rekla da nema šanse”

Nasmejah se. Mama me dobro poznaje. Ali, ovaj put nije pogodila. Idemo. Pustićemo mamu da odmori malo.

Izlazimo i dolazimo do devojčica koje na keju prodaju limunadu. Nata već rolere vozi profi, Nađa je sve bolja, korigujem je – moje znanje iz skijanja je primenjivo na rolere i dok smo došli do keja ona piči kao vetar.

“50 dinara je limunada” Kupujemo tri. Nađa plaća od svojih para. Zanima ih kako one zarade kada je cena tako mala. Objašnjavam biznis model… Kapiraju.

Nata nije uzela šećer pa se predomislila. Pita me kako da traži sada. Šta da kaže. Stidi se. Kažem joj da ne mogu umesto nje, tj da mogu ali da tako nikada neće pobediti stid.

Skuplja hrabrost i ide. Iz petog puta je prišla, progovorila, pitala sama. Mali korak za vasionu, ali ogroman udarac na STID.

Vraćamo se kući. Super. Devet sati. Okupam ih, spakujem u krevet i krećem da radim. Sve kako treba. Malo me prođe frustacija.

Kupamo se, pevamo, grlimo se, čak smo i suprugu uvalili u veliki zagrljaj… ne štedimo je… možda je to lek za alergiju….

Legle su. Odavno nisam dobio tako jake zagrljaje. Nešto mi to govori. Možda stvarno previše radim? Uživam u ljubavi i zagrljajima… Baš sam zahvalan.

Sedam za radni sto. Tri dana nisam uradio apsolutno ništa. Hvata me frka. Pomišljam “šta mi sve ovo treba?” dođe mi da sve otkažem i odustanem. Ne mogu da otvorim komp. Gledam ga kao da je šugav.

Uzimam knjigu. To mi uvek pomogne. Otvorim i tu iskoči neka poruka. Jednu, drugu, treću… Ovaj put nema poruke koju tražim…Jednostavno nema.

Baš mi je teško. Blokada. Što se više koprcam sve se više petljam u tu mrežu neizdrža.

Odoh da spavam. Navijam sat u 05. Tada ću da ustanem i krećem.

Zvoni sat. Prva pomisao “Ne mogu.”

Čim je to prva pomisao, uvažim je. Ok. Ne ustajem. Ne možeš i poštujem. Hajde da ti pomognem. Pričam sa sobom.

U ovakvim situacijama ne pitam sebe “zašto?” To može da bude mnogo opasno. To samo produbi jaz u koji padam. Ne. Idem drugačije.

Pitam sebe: Koji je moj najdublji poziv?

Odgovori kreću uvek od “Ne znam” i uvek stignu do sjajnog odgovora. Ovog jutra kao iz topa: Moj nadublji poziv je da pomažem ljudima.

Pronašao sam ga. Stvarno jeste i stvarno to volim. Svaki put kada nekom bajka popravi dan barem 1% meni je srce puno.

Koliko je tvoje “ništa” zapravo nekome u životu sve.

Odmorio sam tri dana i skupio snage da uradim nešto sjajno. Nisam se koprcao, nisam radio na silu niti na svoju štetu. Punio sam svoju čašu da bih mogao da sipam drugima.

Kada vas uhvati ovakvo stanje skroz je OK da pomislite: “Ne mogu više. Odustajem” samo to vam neće pomoći. Ni vama ni drugima. Ja biram da uradim ovako, a možda i vama upali:

Ne mogu više. Odmaram.

Ono što može da bude urađeno u bilo koje vreme ne bude nikada urađeno. Odmori i pobedi.

Srećan utorak svakome ko diše, čim to možeš, možeš i mnogo više.

Johny – Odmorni 🙂

Prijavite se na besplatni newsletter na
https://subscribepage.io/bajkautorkom

Nikola Petrović Johny je autor popularnog bloga i instagram profila “Sasvim digitalno” i kreator E-booka “Kako uspešno voditi Instagram” koji vam može pomoći da vaše ideje proširite i do vašeg hobija napravite biznis.

Izvor: Detinjarije.com

Podeli tekst: