“Neka deca ne biraju sport prema tome šta drugi očekuju od njih, već prema tome gde se osećaju slobodno, prihvaćeno i radosno. Jer igra ne pita ko si, koliko si brz, da li si dečak ili devojčica i hoćeš li jednog dana osvojiti medalju. Ona samo želi da se igra.”
Mnogo važnije od samog broja bodova na završnom ispitu jeste da učenici razviju navike koje će im pomoći u daljem školovanju – sposobnost da čitaju sa razumevanjem, kritički razmišljaju i samostalno usvajaju nova znanja - naglašava profesorka Jovana Reba
Doneti dete na svet tek je prvi stepenik u preuzimanju odgovorne uloge roditeljstva. Dati svoj puni doprinos u procesu socijalizacije i razvoja samostalne ličnosti uz puno uvažavanje ličnih osobenosti, ali i moralnih načela – proces je koji traje godinama, i to bez pauza.
Kada disciplina prestaje da bude vaspitna metoda, a postaje nasilje? Na to pitanje odgovara istraživanje koje je uradila prof dr Jovana Škorić, a koje otkriva zabrinjavajuću svakodnevicu mnogih mladih sportista u Srbiji
Poslednjih godina neki naučnici su predstavili dokaze da su dve aktivnosti naročito podsticajne za razvoj kognitivnih sposobnosti - igranje šaha i učenje muzike. Međutim, koliko je to zaista tačno?
Ono što je najteže prihvatiti, je to da su za neke od problema sa govorom krivi su i sami roditelji, odnosno okolina, jer u komunikaciji sa decom ne koriste pravilne obrasce.
"Hajde da pustimo mamu da se danas naspava, možda onda neće biti tako mrzovoljna," moj 5-godišnji sin šapnuo je mom suprugu jednog jutra. Ta rečenica me pokosila. Da, ja sam mrzovoljna mama. Naravno da jesam.
Dobronamrni neznanci su izuzetno rasprostranjena vrsta u populaciji, naročito među starijim osobama ženskog pola, poznatijim i kao „zadušne babe“. Ima ih svugde i u principu ste sasvim nesvesni njihovog postojanja i brojnosti sve dok i sami ne dobijete decu.
