Rezultati „Pisa“ (PISA, Programme for International Student Assessment) testiranja predstavljaju, naizgled, poslednju reč o relativnom stanju obrazovanja u 66 država sveta. Ali da li „Pisa“ zaista toliko prosvetljava?
Piše: Frenk Furedi
Kao medijski izuzetno prisutna međunarodna rang-lista rezultata u obrazovanju, „Pisa“ se predstavlja kao najbolji indikator rezultata u različitim obrazovnim sistemima. U stvarnosti, ona pruža izuzetno malo uvida u to kako škole rade, koliko se nastavnici trude, a koliko deca postižu.
„Pisa“ je izuzetno dobra u preciznom prikazivanju ispitnih rezultata grupa odabrane dece iz različitih zemalja sveta na dan testiranja. Naširoko je poznato da zemlje koje dominiraju „Pisa ligom“ po pravilu usredsređeno pripremaju svoju decu za polaganje upravo tog testa. Zaista, u nekim društvima je održavanje ove međunarodne slike o sebi uzeto toliko ozbiljno, da tvorci državne politike svesno podstiču učitelje da pripremaju svoju decu za test, kako bi se cela nacija mogla dičiti svojim izvanrednim „Pisa“ rezultatom. Čak se i u Britaniji sugerisalo da zemlja treba više da poradi na popravljanju rezultata svoje dece na „Pisa“ testu.
„PISA se predstavlja kao najbolji indikator rezultata u različitim obrazovnim sistemima. U stvarnosti, ona pruža izuzetno malo uvida u to kako škole rade, koliko se nastavnici trude, a koliko deca postižu.“
Postoji takođe niz važnih metodoloških problema sa ovim dvočasovnim testom koji polaže preko 500 hiljada tinejdžera širom sveta. Za početak, nije jasno da li ispit, čak i nakon što se prevede, uspeva da prevaziđe poteškoće jezičkih i kulturoloških razlika. Pokušaji da se rezultati ispitivanja usklade samo sa promenljivim društvenim i socijalnim kontekstima u okviru jedne države često predstavljaju dovoljan izazov. Još je manje verovatno da jedan međunarodni ispit poput „Pise“ može na valjan način da zahvati dubinske globalne varijacije među nacijama. Lokalni prosvetni radnici trebalo bi da šalju procene okruženja svojih učenika „Pisi“, ali je tačnost ovih procena problematična.
„Za početak, nije jasno da li ispit, čak i nakon što se prevede, uspeva da prevaziđe poteškoće jezičkih i kulturoloških razlika.“
Međutim, stvarni problem sa „Pisa“ projektom jeste što on podstiče zakonodavce da mešaju obrazovanje (education) sa obukom veštinama (skills training). Zaista, glavno dostignuće Pise jeste globalno ukopavanje jednog instrumentalističkog pristupa školovanju. Imajući u vidu „Pisinu“ posvećenost kvantifikovanju razlika među nacionalnim rezultatima, razumljivo je da je privlači ono što se može lako meriti. A veštine, za razliku od obrazovnih postignuća, bar mogu lako da se izmere. Ovo je razlog zbog koga, na primer, „Pisu“ zanima pismenost, ali ne i razumevanje smisla književnosti.
„Stvarni problem sa „Pisa“ projektom jeste što on podstiče zakonodavce da mešaju obrazovanje (education) sa obukom veštinama (skills training).“
„Pisina“ metodologija procene prvenstveno se zanima za veštine, a ne za znanje. Ova pristrasnost u korist veština ne bi nužno morala da bude problem, kada ne bi istovremeno bila čvrsto vezana za averziju prema primatu obrazovanja utemeljenog na znanju (knowledge-based education). Ali „Pisa“ se zapravo i ne tiče podizanja standarda obrazovanja; ona se tiče podizanja standarda obuke. Kako je to objasnio Andreas Šlajher, činovnik OEBS zadužen za „Pisu“: „U prošlosti, fokus je bio na dosezanju obrazovanosti; danas je on na rezultatima učenja… akumulacija znanja više nije toliko bitna“. U ovoj veštački konstruisanoj rang-listi nacionalnih rezultata u obrazovanju, merenje „rezultata učenja“ gazi preko intelektualnog izazova „akumulacije znanja“.
„U prošlosti, fokus je bio na dosezanju obrazovanosti; danas je on na rezultatima učenja… akumulacija znanja više nije toliko bitna“
Kritika uloge „Pise“ ne predstavlja poziv na zatvaranje očiju pred izazovima sa kojima se suočavaju škole u anglo-američkim društvima. Postoje izuzetno krupni problemi sa kojima se prosvetari suočavaju. I nema sumnje da bi Velika Britanija imala šta da nauči od mnogih aspekata kulture školovanja u Aziji, Evropi i drugde. Ali mi nećemo ništa naučiti od „Pise“ – njen uski i antiintelektualistički fokus prosto ojačava sve ono što je loše u našem školskom sistemu.
Autor je britanski sociolog i publicista, nedavno je objavio knjigu „Autoritet: sociološka istorija“.
