Dario Rosi: Lice i naličje jedne zgrade čiju dušu krije nova dihtajuća stolarija

Jedini relikt onoga dvorišta ostala je žena sa glasom Joe Cockera pod laringitisom, naime bivša stjuardesa, lepotica udata za čovečuljka koji joj je “uništio život”

O životu u zgradi našminkane fasade, lepotici iz posleratnog perioda koju su zidali nemački zarobljenici, a koja je svoju dušu imala u vreme kada su prozori leti bili širom otvoreni, a vrata uglavnom otključana… dok nije došla nova dihtujuća stolarija koja pazi da ne oduši ni zvuk, ni miris, ni emociju… piše Dario Rosi.

„Stan u kome sa kratkim prekidima živim cca 63 godinice krasi lep pogled na još lepšu ulicu. Zgrada ima svojih mana, zidali su je nemački zarobljenici kojima se po svršetku posla smešila sloboda, te su malo žurili. Ali Švaba ko Švaba i kad radi schnell pazi da ne bude fuš. Tako da sirotica jeste ružna, ali stamena. Prošle godine smo joj našminkali fasadu, na šta će me 3 godine podsećati račun Infostana, ali šta je tu je. Pretpostavljam da bi agent za nekretnine kao prednost istakao i to što je stan dvostrano orijentisan, prema lepoj ulici i zajedničkom dvorištu.

I tu kreće priča o licu i naličju. U tom mom lepom kraju se u proteklih 20 godina otvorilo 30 frizeraja, 10 teretana, a zatvorile dve stare biblioteke. Što dokazuje kolika se pažnja pridaje pojavnosti, dok o onome iza malo ko brine. Tako su i komšije svedeni minimalisti spram ulice, dok se sa dvorišne strane ponašaju kao utekli iz De Sikinih filmova. Terase se zastakljuju koječime, klime zabadaju kojekude, veš suši kudikamo, a fasada visi u fronclama svesna da neće doživeti zanovljenje. U prilog teze da se lepota krije u oku posmatrača, izjavljujem kako mi je dvorište draže. Dal’ zbog de Sike, dal’ zbog ruže mirisa i zvukova, ali u njemu sam osećao puls zgrade i lakše joj zaranjao u dušu.

Vrela leta postala su pravilo, a klima uređaji prestali da budu luksuz. Nova dihtujuća stolarija pazi da ne oduši ni zvuk, ni miris, ni emociju.

U prošlom veku ta je zgrada bila jedna duša, pa i jedno telo. Prozori su celo leto bili širom otvoreni, a i vrata uglavnom otključana. Po dvorišnom šmeku se znalo ko šta kuva, ko peče pitu ili muti neki slatkiš. Po pravilu se deo toga nosio komšiluku upadanjem u stan, bez suvišnih formalnosti kakve su zvono ili kucanje. Poslace su svojevrsni komšijski perpetuum mobile. Kada prvi put stigne tanjir sa štrudlom, nikada se pošiljaocu neće vratiti prazan te tako ostaje osuđen na večitu cirkulaciju, kao neki leteći tanjir. Ispijanje kafe je bio ritual, a uvođenje centralnog grejanja velika logistička pomoć. Omiljene “komšike” moje baba Đine bile su Mira koja je živela ispod nas i Mileva dva sprata iznad. Tako da su razradile zazivanje na kafu lupanjem o cevi i tačno se po broju udaraca znalo kod koga se ide. A komšinice Dušica i Dana su iskreno patile što su mimo naše vertikale. O zgradi se starao hauzmajstor Toma, a o bezbednosti Lepa njegova snajper – žena kojoj je retko ko mogao da promakne. Zgrada se inače vodila kao “vojna”, pa pamtim neke mučenike koji su namerili da obiju podrume. Lepa je vrisnula “lopovi”, a u roku od 6 sekundi dole je sletelo 5 starih bivših partizana sa isukanim trofejnim utokama i probuđenim PTSPom. To je bila preteča građanskog hapšenja, zbog koga sam siguran da su zarobljeni jadnici zauvek batalili kriminal.

Svi su se poznavali do trećeg kolena, tajni nije bilo, a spisak stanara bih i danas mogao da ponovim bez zamuckivanja. Onda su došle tužne ’90, koncem kojih se stanarsko pravo preko noći premetnulo u vredni kapital. Mnogi stanari su što zbog godina što zbog razočarenja, krenuli za svojim umrlim idealima. Naslednici su stanove skupo prodavali nekim novim ljudima koji nisu hteli da stave prezime na vrata. Šunjali su se zgradom, nismo znali da li su vlasnici ili zakupci, ali su svakako retko zazivali dobardan. Kao što je Ja pobedilo Mi i svaki stan je svojom tajnom nadrastao zgradu.

Vrela leta postala su pravilo, a klima uređaji prestali da budu luksuz. Nova dihtujuća stolarija pazi da ne oduši ni zvuk, ni miris, ni emociju. Retko se kuva, plave i žute dostavljačke torbe ferceraju stepeništem. Pa onda nagrnuše i ćutljivi Rusi. Jedini relikt onoga dvorišta ostala je žena sa glasom Joe Cockera pod laringitisom. Naime bivša stjuardesa, lepotica udata za čovečuljka koji joj je “uništio život”, je vrlo maštovito 24/7 koristila dvorišnu akustiku da ispoveda svoju frustraciju. Kada su ih pre tri godine smestili u starački dom, dvorište se pretvorilo u rupu zaglušenu hukom klima uređaja.

Zbog nemirnih nogu i snova, te čudnog spavaćeg ritma odavno sam se “odbio od zajedničke postelje” i spavam sam u dvorišnoj sobi. Sa otvorenim prozorom, pa sam slučajno uspeo da uhvatim trenutak u kome zgrada stidljivo pokaže dušu, skoro k’o nekad. Onaj gluvi sat pred zoru, kada se gase klime i otvaraju prozori u nadi da je osvežilo. I to se radi bunovno, pa se sa prozorom dvorištu spontano otvori i intima. Tako me je neku noć iznenadio ah, ah, aaah jedan vrlo puteni ženski orgazam. Nekako odjednom, bez škripe, dahtanja i šaputanja, možda i odsanjan. A noćas se u isti čas začulo bam i kratko jao, neko nemirniji od mene je pao sa kreveta. Naizgled ništa važno, ali me je obradovalo saznanje da su ti novi likovi ipak ljudi, a ne gušteri koji će mi zauvek onemuštiti zgradu. A drugi dom, shvatili ste, nemam.

PS – prepričavam ja to ujutru mojoj ženi Goci, a ona pita ko bi to mogao da bude. Ne znam – odgovorih – ali sam za svaki slučaj viknuo Goco tiše malo, mora zgrada da zna ko joj je alfa stanar.“

Preuzeto sa Facebook/Dario Rosi

spot_img
spot_img
spot_img

Najnovije

Zamislite da sa 75 godina shvatite da nikad niste plivali u toplom moru noću, ali sada je prekasno

Zamislite da imate 75 godina i shvatite da ste se sakrili iz straha da ste stvarni...

Ilija Brdar: Peške do Ostroga za pomoć sugrađanki

Ilija Brdar iz Novog Sada kreće na hodočašće od manastira Grgeteg do manastir Ostrog kao deo humanitarne akcije pomoći njegovoj sugrađanki

Koliko od 1. jula iznosi roditeljski dodatak za prvo, drugo, treće i četvrto dete?

Povećan je iznos roditeljskog dodatka za rođenje prvog, drugog, trećeg i četvrtog deteta, a novine važe za bebe rođene posle 1. jula

Sva deca lažu – a zašto ih ne treba kažnjavati za to?

Roditeljima uvek smeta kad primete da njihova deca lažu, ali znate li zašto oni to rade i kada zaista počinju da shvataju šta je laž?

“SHAPING FUTURES” – revija frizura mladih, talentovanih frizera

U saradnji sa “Školom za negu lepote” iz Beograda, prvi put u Srbiji je realizovana ovakva društveno odgovorna inicijativa

Pratite nas

KOMENTARI

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here

SLIČNI ČLANCI KOJI VAS MOGU ZANIMATI:

spot_img
spot_img