Nemamo vremena, fakat ga nemamo, ali kladim se da svako od nas može da žrtvuje sat vremena dnevno da ga provede u kvalitetnom razgovoru sa svojim detetom, a pouzdano znam da mnogi to ne čine. Razumem da smo umorni, razumem potrebu da se ima što više i da se što više priušti toj deci, ali kad ona odrastu, neće se sećati igrica i telefona već zagrljaja i razgovora koje ste im pružili. A ako im ih niste pružili, neće imati te divne uspomene koje će prepričavati svojoj deci.
Gubimo toplinu. Svaki dom je postao sterilna kutija prepuna beskorisnih stvari i budalaština, a deca foto modeli i manekeni. Ulažemo u materijalno, a zaboravljamo koliko su nama bili potrebni roditelji da nas uteše kad oderemo kolena padajući sa rolšula ili rolera.
Deca koja odrastaju bez emotivnog podstrekivanja, bez komunikiacije i bez osećaja koliko su posebni svojim roditeljima na kraju postaju emotivno oštećeni ljudi koji možda (a možda i ne) neće znati kako da se ophode prema svojoj deci, ako se ikada budu odlučili na takav korak imajući u vidu bezličnost sopstvenog detinjstva.
Zato grlite ih kad god možete, makar u hodu, makar u prolazu. Govorite im da ih volite, to leči vašu dušu a njihovu izgrađuje. Govorite im koliko vam znače, jer je u čovekovoj prirodi težnja da nekome bude bitan. Govorite im koliko ste srećni što ih imate, koliko je život lakši uz njih, a muke se stamenije podnose kad vam potrče u zagrljaj dok otvarate vrata vašeg doma.
Piše: Ivana Pekić
Izvor: Konkretno
