Dirljiva ispovest majke koja je prestala da viče

U nedeljama koje su usledile posle te epizode, doživela sam slom i prosvetljenje – trenutak bolne spoznaje koji me je pokrenuo na „hands free“ put – put zaborava svih distrakcija i bavljanje onim što je stvarno važno. To je bilo pre tri godine – godine laganog odvajanja od preterivanja u upotrebi elektronskih smetala u mom životu… tri godine oslobađanja od nedostižnih standarda perfekcije i pritiska društva da „radiš sve“. Kako sam se oslobađala svojih internih i eksternih distrakcija, bes i stres koji su kuvali u meni su polako nestajali. Sa manje tereta na leđima, mogla sam da reagujem na greške moje dece na mnogo smireniji, saosećajniji i razumniji način.

Govorila sam stvari poput:“To je samo sirup od čokolade. Možeš to da obrišeš i sto će biti kao nov.“

(Umesto da ispustim ogorčen uzdah i prevrnem očima.)

Ponudila sam se da držim metlu dok ona čisti more cerealija sa poda.

(Umesto da stojim nad njom sa pogledom negodovanja i neopisive dosade.)

Pomogla sam joj da razmisli gde je ostavila svoje naočare.

(Umesto da je postidim što je tako neodgovorna.)

A u trenucima kada čista iscrpeljnost i neprekidno kukanje prete da uzmu najbolje od mene, ušetala sam u kupatilo, zatvorila vrata za sobom i dala sebi malo vremena da dišem i podsetim sebe da su one deca, a deca greše. Baš kao i ja.

Vremenom je strah koji se video u očima moje dece kada upadnu u nevolju nestao. I hvala Bogu, postala sam utočište u njihovim teškim trenucima, umesto neprijatelj od kog treba da beže i da se kriju.

Nisam sigurna da bih se setila da pišem o ovoj dubokoj transformaciji da se nije desio incident dok sam završavala rukopis za moju knjigu. U tom trenutku sam osetila da mi je život pretrpan i potreba da vičem mi je bila na vrh jezika. Privodila sam kraju poslednja poglavlja knjige kada se moj kompjuter zamrzao. Iznenada, izmene na tri cela poglavlja su nestale pred mojim očima. Provela sam nekoliko minuta mahnito pokušavajući da povratim poslednju verziju rukopisa. Kada mi to nije uspelo, konsultovala sam i „backup“ samo da bih otkrila da je i tamo rukopis nestao nekom greškom. Kada sam shvatila da nikada neću povratiti poglavlja na kojima sam radila, htela sam da plačem, ili još bolje, htela sam da vrištim od besa.

Ali, nisam mogla jer je bilo vreme da pokupim decu iz škole i odvedem ih na plivanje. Uz veliku uzdržanost sam mirno zatvorila svoj kompjuter i podsetila sebe da postoje mnogo, ali mnogo gori problemi od ponovnog pisanja ovih poglavlja. Zatim sam rekla sebi da ne postoji apsolutno ništa što bih mogla sada da uradim da bih rešila ovaj problem.

Kada su moja deca ušla u kola, odmah su znala da nešto nije u redu. „Šta nije u redu, mama?“ pitala su me jednoglasno posle samo kratkog pogleda na moje bledo lice.

Došlo mi je da vrisnem „Upravo sam izgubila četvrtinu moje knjige!“