Dirljiva ispovest majke koja je prestala da viče

Htela sam da razbijem volan pesnicom jer je sedenje u kolima bilo poslednje mesto na kom sam htela da budem u tom trenutku. Želela sam da idem kući i popravim moju knjigu – a ne da vozikam decu na plivanje, cedim mokre kupaće kostime, češljam izgužvanu kosu, kuvam večeru, sređujem prljavo posuđe i uspavljujem ih.

Ali umesto toga mirno sam rekla „Malo mi je problem da sada pričam. Izgubila sam deo knjige. I ne želim da pričam o tome jer se osećam loše.“

„Žao nam je“, rekla je starija ćerka u ime obe. I onda, kao da su znale da mi je trebalo prostora, bile su mirne sve do bazena. Deca i ja smo obavile sve aktivnosti tog dana i, iako sam bila tiša nego obično, nisam vikala i dala sam sve od sebe da se suzdržim od razmišljanja o knjizi.

Napokon se dan skoro završio. Ušuškala sam mlađu ćerku u krevet i legla pored starije za uobičajeno „večernje ćaskanje“.

„Da li misliš da ćeš povratiti poglavlja?“ tiho je pitala moja ćerka.

I tada sam počela da plačem, ne toliko zbog tri poglavlja, znala sam da mogu ponovo da ih napišem, moj lom se desio više zbog umora i frustracije koju podrazumeva pisanje i uređivanje knjige. Bila sam tako blizu kraja. Kako mi je to samo oduzeto iz ruku je bilo veliko razočaranje.

Na moje iznenađenje, moje dete je pružilo ruku i nežno me pomilovalo po kosi. Izgovorila je ohrabrujuće reči poput „Kompjuteri mogu da budu tako frustrirajući“ i „Mogu da pogledam backup i vidim da li mogu da popravim knjigu“. I na kraju „Mama, ti to možeš. Ti si najbolji pisac kog poznajem“, i „ja ću ti pomoći kako god mogu“.

Kada sam ja imala „problem“, ona je bila tu, strpljivo i saosećajno me hrabrila ni ne pomislivši da me udari kada sam već bila na dnu.

Moje dete ne bi naučilo ovaj odgovor pun empatije da sam ja ostala ona osoba koja viče. Jer vikanje zatvara komunikaciju, prekida veze, ono čini da se ljudi razdvajaju, umesto zbližavaju.

Važna stvar je….moja mama je uvek tu za mene, čak i kada napravim problem.

Moje dete je to napisalo o meni, ženi koja je prošla kroz težak period na koji nije ponosna, ali iz kog je naučila. I u rečima moje ćerke vidim nadu i za druge.

Važno je… da nije kasno da prestanete da vičete.

Važno je… da deca opraštaju – naročito kada vide da osoba koju vole pokušava da se promeni.

Važno je… da je život previše kratak da bismo se nervirali oko prosutih cerealija i zagubljenih cipela.

Važno je… da bez obzira šta se desilo juče, danas je novi dan.

Danas možemo odabrati da reagujemo mirno.

I dok to radimo, učimo decu da mir gradi mostove – mostove kojima možemo poći kada imamo probleme.
Izvor: huffingtonpost.com

Autor: Rejčel Staford

Ona na blogu Hands Free Mama opisuje kako je tranformisala svoj haotičan život u potpuni mir. Možete je pratiti i na Facebook strani „The Hands Free Revolution“.

Autor je knjige Hands Free Mama: A Guide to Putting Down the Phone, Burning the To-Do List, and Letting Go of Perfection to Grasp What Really Matters! koju možete poručiti na Amazon.com.

Da li vi imate običaj da puknete i vičete a znate da nema razloga za to?

Izvor: Najbolja mama na svetu