Razgovaram sa jednim tatom. Kaže:
– Nisam se dovoljno bavio svojom decom.
– Zašto niste?
– Valjda nisam imao dovoljno vremena.
– Za šta ste imali vremena?
– Za posao. Uvek sam samo radio…
– Da li bi svoj posao nazvali svojim prioritetom?
– Pa, valjda. Što me to pitate?
– Mislim da uvek nađemo vremena za ono što nam je prioritet.
– Hoćete da kažete da meni deca nisu prioritet?
– Ne. Hoću da kažem da vam je posao prioritet. Sigurno ih imate još ali sa manje vremena.
– Da, a kasnije za decu nisam imao ni živaca a onda sam bio bolestan…
– Došli ste da razgovaramo o vašoj deci zato što… Kako biste nastavili ovu rečenicu?
Gleda me ozbiljno i tužno. Malo ćuti, razmišlja, a onda kaže:
– Zato što ih više ne poznajem.
Nastavili smo razgovor o tome kako da sada počne da upoznaje svoju decu. Nije to ništa neobično, već sam vodila slične razgovore. Dok se mi bavimo ovim ili onim deca odrastu. Zašto vam sve ovo pričam? Pazite da se nešto slično i vama ne dogodi. Budite prisutni.
Izvor: Jelena Holcer
