Diznijevi crtaći, bajke na kojima smo odrastali, kasnije romantične komedije i dreamworksovi presmešni čudaci… a u poslednje vreme motivacioni klipovi i stranice – neobično su važni da shvatimo da smo voljeni i sigurni i da na ovom svetu vladaju sile koje će urediti da na kraju sve bude dobro, da ljubav i dobrota uvek pobeđuju.
Koliko blagotvorni u procesu odrastanja i u onim teškim kišnim danima kada nam ništa ne ide od ruke i kada se sve srušilo, toliko kriju jednu vrlo opasnu poruku – da mi nešto zaslužujemo, i da cemo nešto dobiti samo zato što smo u našem ličnom filmu eto baš mi taj glavni junak.
Pozitivac…
I heroj…
Od nas dosta…
A ostalo se nekako podrazumeva… i desiće se samo od sebe…
Da li je to zaista tako?
Da li smo mi zaista pozitivci?
Da li smo zaista zaslužili da dobijemo sve sto toliko želimo?
Onako iskreno…
Da li smo se zaista maksimalno potrudili?
Da li smo zaista baš dali sve od sebe?
Da li smo se menjali, rasli i poboljšavali?
Otisnuli se u avaturu…i tokom nje postali bolji ljudi…otkrili naše tajne moci…i svrhu…zaljubili se…i pobedili svoj najveći strah…naučili važnu lekciju o životu..
Ili se svi ponašamo kao uspavane lepotice u najvišoj kuli u začaranom dvorcu…
Čekamo da dođe princ i poljubi nas…
Jer to je tako normalno i očekivano.
To se podrazumeva i na to smo navikli…
Oslanjajući se na intuiciju stvorenu u detinjstvu i potenciranu u šarenim časopisima, afirmacijama i ljubićima…na kafama kod tetaka i prijateljica, u magazinima i praktičnim ženama…mens heltovima i teretanama…povoljnim astrološkim periodima i fantastičnim tarot otvaranjima…čudotvornim mestima i fontanama što ispunjavaju želju za novčić…
Ne znam…
Ali ono sto sigurno znam je da ponekad deca iz najgorih mogućih porodica – alkoholičarskih, zlostavljačkih, razvedenih ili potpuno bez njih, kojima niko nikad nije čitao bajke – naprave sjajne živote.
Budu blistavi primeri mentalnog zdravlja.
I sto je mnogo važnije – budu srećni i ostvareni.
Upravo zato što sami drže konce svoje sudbine u svojim rukama.
Ne očekujući happy end..
Već režirajući ga…
Scenu po scenu…
Polako i uporno…
Svaki Božiji dan.
Izvor: dr Vladimir Đurić
