Dragi stranci, prestanite da mojoj živahnoj ćerki govorite kako će se povrediti

Piše: Lesli Kendal Daj

Čekajući dete ispred škole, stojim iza ograde koja odvaja igralište predškolaca od roditelja. Naši petogodišnjaci u kolonama koračaju iz zgrade prema dvorištu. Žmirkaju na popodnevnom suncu nakon mnogo časova provedenih unutra.

Oglašava se zvono, i deca, slobodna od učitelja, trče pod naletom energije prema spravama za igru. Neka deca uživaju na toboganima, druga se igraju školice ili crtaju kredom po betonu, a poneka uskaču roditelju ili bebi-siterki u krilo, kako bi se oslobodila napetosti na kraju dana.

Moje dete trči pravo ka 4,5 metra visokoj ogradi i počinje da se pentra. Zamislite mešavinu Spajdermena i Fleša, i dobili ste moju ćerku. Svojim najvećim dostignućem smatram to što je nikad nisam izgubila – njena spretnost može jedino da se meri sa njenom brzinom. Često joj u kosu stavljam veliku crvenu mašnu kao napravu za praćenje. Tako uspevam da je ugledam dok se klatara na drveću ili visi naglavačke sa skele. Čim izađemo iz kuće, ja neprestano pokušavam da je sustignem.

Njena energija me često iscrpi; Moram da održavam uzdržanu pažnju, stalno balansirajući između njenog osećaja slobode i (retke) zabrinutosti za ispravnost njenog rasuđivanja. Pentra se po kamenju i ljulja na kapijama. Preskače po šest betonskih stepenika da bi doskočila na trotoar. Ponekad žalim što nije manje živahna, ali onda se setim da to, što je atletski tip, može samo da donese dobrobit i njenom telu i njenom umu u razvoju.

Umem da se nosim sa tim; činim to godinama. Ono što me urniše su upozorenja stranaca. Kad se moja ćerka danas popela uz ogradu na visinu od dva metra, naizmenično stavljajući jednu po jednu nogu u obruč od žice, njeni drugari gledali su sa oduševljenjem. Jedna devojčica razigrano je skočila na ogradu i pokušala da se penje, kad ju je otac zaustavio. “Mi se ne penjemo na ograde,” glasno je kazao, sa namerom da ga čujem. Primila sam napad sa ravnodušnim izrazom lica. Usavršila sam reagovanje u takvim situacijama.

Oguglala sam nakon godina dobijanja poruka od stranaca da su poduhvati mog deteta opasni i da sam neodgovorna što ih dopuštam. Nedavno je moje dete hodalo po širokom zidiću  na metar iznad zemlje, kada joj je prišla žena – uprkos prisustvu njene majke – i rekla joj da odmah mora da siđe. Žena je bila toliko napeta da je fizički pokušala da skine moju ćerku sa zidića. Odgovorila sam: “U redu je, stvarno. Ume to ona.”

Svakom zabrinutom neznancu pružim razuveravajući osmeh a oni po pravilu negoduju, nervozno se osvrćući prema mojoj ugroženoj devojčici. Ova konkretna žena nije popuštala. “Ona nosi sandale; one su klizave!” Još jednom sam odgovorila: “Njen mozak je to uzeo u obzir, bez brige.” Iznervirana, konačno se povukla, a ja sam zaradila još jedan ožiljak u borbi da obezbedim svom detetu neometano kretanje kroz okruženje.

Mika Aleksić: Roditelji se ponašaju kao vlasnici dece

Da li ste helikopter roditelj?

Paleo roditeljstvo – trend ugledanja na pećinske mame i tate

Zakoni džungle u pedagogiji

Ne sanja svaka devojčica da bude princeza

Juri me već 10 dana, po Instagramu, reklama koja nudi spa Princeza paket za devojčice od 6 do 12 godina. Kažu nešto tipa da svaka devojčica sanja da bude princeza...

U životu je mnogo bitno da znaš da se braniš. I fizički.

Piše: Ljiljana Španić Kao deca, živeli smo u selu. Poprilično udaljenom od grada i sa manjkom podmladka. To malo dece što nas je živelo tamo bili smo dosta udaljeni, pa...

Zašto se današnje majke osećaju toliko frustrirano?

Moj posao je da radim s majkama. Svake sedmice čujem na desetine priča kreativnih, motivisanih, obrazovanih i relativno dobro uspešnih žena koje zaista vole svoju decu. To su majke koje...

Razmaženo dete nije srećno dete. Evo u čemu je razlika:

Mnogo je razlika između onoga što definiše srećno i razmaženo dete. Lično, poznajem jedno razmaženo. Jedno dete koje samo učini grimasu jer neko drugi jede sladoled, a ono je svoje...