Oguglala sam nakon godina dobijanja poruka od stranaca da su poduhvati moh deteta opasni i da sam neodgovorna što ih dopuštam.
Piše: Lesli Kendal Daj
Čekajući dete ispred škole, stojim iza ograde koja odvaja igralište predškolaca od roditelja. Naši petogodišnjaci u kolonama koračaju iz zgrade prema dvorištu. Žmirkaju na popodnevnom suncu nakon mnogo časova provedenih unutra.
Oglašava se zvono, i deca, slobodna od učitelja, trče pod naletom energije prema spravama za igru. Neka deca uživaju na toboganima, druga se igraju školice ili crtaju kredom po betonu, a poneka uskaču roditelju ili bebi-siterki u krilo, kako bi se oslobodila napetosti na kraju dana.
Moje dete trči pravo ka 4,5 metra visokoj ogradi i počinje da se pentra. Zamislite mešavinu Spajdermena i Fleša, i dobili ste moju ćerku. Svojim najvećim dostignućem smatram to što je nikad nisam izgubila – njena spretnost može jedino da se meri sa njenom brzinom. Često joj u kosu stavljam veliku crvenu mašnu kao napravu za praćenje. Tako uspevam da je ugledam dok se klatara na drveću ili visi naglavačke sa skele. Čim izađemo iz kuće, ja neprestano pokušavam da je sustignem.
Njena energija me često iscrpi; Moram da održavam uzdržanu pažnju, stalno balansirajući između njenog osećaja slobode i (retke) zabrinutosti za ispravnost njenog rasuđivanja. Pentra se po kamenju i ljulja na kapijama. Preskače po šest betonskih stepenika da bi doskočila na trotoar. Ponekad žalim što nije manje živahna, ali onda se setim da to, što je atletski tip, može samo da donese dobrobit i njenom telu i njenom umu u razvoju.
Umem da se nosim sa tim; činim to godinama. Ono što me urniše su upozorenja stranaca. Kad se moja ćerka danas popela uz ogradu na visinu od dva metra, naizmenično stavljajući jednu po jednu nogu u obruč od žice, njeni drugari gledali su sa oduševljenjem. Jedna devojčica razigrano je skočila na ogradu i pokušala da se penje, kad ju je otac zaustavio. “Mi se ne penjemo na ograde,” glasno je kazao, sa namerom da ga čujem. Primila sam napad sa ravnodušnim izrazom lica. Usavršila sam reagovanje u takvim situacijama.
Oguglala sam nakon godina dobijanja poruka od stranaca da su poduhvati mog deteta opasni i da sam neodgovorna što ih dopuštam. Nedavno je moje dete hodalo po širokom zidiću na metar iznad zemlje, kada joj je prišla žena – uprkos prisustvu njene majke – i rekla joj da odmah mora da siđe. Žena je bila toliko napeta da je fizički pokušala da skine moju ćerku sa zidića. Odgovorila sam: “U redu je, stvarno. Ume to ona.”
Svakom zabrinutom neznancu pružim razuveravajući osmeh a oni po pravilu negoduju, nervozno se osvrćući prema mojoj ugroženoj devojčici. Ova konkretna žena nije popuštala. “Ona nosi sandale; one su klizave!” Još jednom sam odgovorila: “Njen mozak je to uzeo u obzir, bez brige.” Iznervirana, konačno se povukla, a ja sam zaradila još jedan ožiljak u borbi da obezbedim svom detetu neometano kretanje kroz okruženje.
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: RODITELJSTVO
Ja sam ta mama koja uči svoje dete da treba da vrati ako je neko prvi udari!
Tamara Gočmanac Vršnjačko nasilje postalo je svakodnevica, a roditelji na sve načine pokušavaju da zaštite svoju decu i uče ih kako sami da se zaštite. Većina će se složiti da...
Stasava generacija mladih majki koje znaju šta se nalazi u vakcini iako ne znaju da napišu nijednu hemijsku reakciju
Sećam se života bez interneta, barem u tragovima. Patetičari će reći da su tada rasla zdravija deca, zdravije ljubavne veze i zdravija ženska tela. Zločesta kao i uvek, reći ću...
Psiholog sa Stenforda: Zbog pandemije i onlajn nastave, detinjstvu preti kriza epskih razmera
Piše Met Rihtel, The New York Times International Report Drugog dana Nove godine, Džon Rajhert iz Bouldera u Koloradu posvađao se sa svojim četrnaestogodišnjim sinom Džejmsom. Tokom dugih meseci karantina,...
Crvenkapa i vuk su postali prijatelji i druge laži kojima danas “štitimo” decu
Piše: Marina Blagojević "Promenila sam za Evgeniju kraj 'Crvenkape i vuka'". "Kako misliš 'promenila'"? "Pa, rekla sam joj da je baka napravila posebnu vrstu kolača od koje se vuk prodobrio,...
Divno!
Da, a sutra kad se nesto desi i niko ne pridje,nego gleda svoja posla jer ste vi to trazili, cete opet da se izbrecate na ljude…da su surovi, da nisu prisli detetu, da je svet grozan…nego da vi malo spustite loptu.
Baš si mnogo pametna.
I baš mi je žao što sam potrošila vreme da pročitam ovaj tekst.