Igra je najviši oblik istraživanja

Igra je za dete nezamenljiv način učenja od prvog dana života i ujedno prirodan, za dete svojstven način kojim istražuje i saznaje o sebi i svetu koji ga okružuje. Igrati se sa detetom znači stvoriti prilike za dete da saznaje, otkriva i ovladava svojim veštinama i svetom koji ga okružuje. To, takođe, za roditelja znači šansu da upozna način na koji dete misli, zaključuje, oseća i doživljava

Pišu Ana Mitić i Zorica Marković

U mnogim određenjima čoveka i kulture pominje se i da je on “homo ludens” – čovek igre. Igra je važna u životu svakog čoveka, a najvažnija u periodu detinjstva. I zato kada kažemo “da se deca igraju”, trebalo bi da znamo da to ima podjednaku težinu kao kada bismo rekli za starije dete “učio je danas u školi nejednačine” ili za studenta “položio je težak ispit”.

Čini nam se da svi roditelji znaju da se igraju s decom i da je to nešto što se podrazumeva. “Kod nas u zemlji još nema pravih, obimnih istraživanja koja govore o tome koliko se roditelji i na koji način igraju s decom. Iako očekujemo, često i podrazumevamo, da se to dešava – jer je važno za razvoj dece – to zapravo uopšte ne mora biti pravilnost”, kaže Jelena Branković, iz Centra za podršku ranom razvoju i porodičnim odnosima “Harmonija”.

“Roditelji se neretko žale na nedostatak slobodnog vremena, ili imaju uverenja da je za igru sa detetom potrebno obezbediti značajan broj kvalitetnih, uzrastu primerenih igračaka – što u nekim porodicama nije moguće iz finansijskih razloga. Ni jedno ni drugo nije tačno.”

Istraživanja u poslednjih nekoliko decenija u više navrata pokazala su da razvoj deteta u jednoj oblasti može da utiče na razvoj deteta u drugim oblastima. Tako, na primer, fizički razvoj je osnov za kasnije kognitivne i socijalne veštine. Ceo novi svet otvara se detetu koje uči da hoda umesto da puzi. Ono uskoro može s lakoćom da drži igračku i istovremeno okolo traži roditelja, stičući sposobnost za nove interakcije, jezik i igru (studija Karaski, Tamis-LeMonda i Adolf, 2014). Studije o detinjstvu otkrivaju da odojčad koja su fizički aktivnija i istražuju više u dobu od pet meseci pokazuju više uspeha u školi u dobu od 14 godina (Bornštajn, Han i Suvalski, 2013). Ovi primeri pokazuju da je rast i razvoj deteta vrlo složen proces i ne može se lako razdvojiti. Učenje je dinamično i ne može da se razdvoji u odvojene i nezavisne mentalne procese (Baset 2004, Daen 2009, Sporns 2004, Vandel, Rauseker, Jejtmen 2012).

U mesecu roditeljstva, UNICEF promoviše pozitivno roditeljstvo kao stil života, s ciljem da se istakne važnost uloge roditelja i staratelja u razvoju svoje dece, jer su oni ključne arhitekte dečjeg okruženja. Igra je jedan od važnih sastojaka za razvoj mozga.

Činjenica je da ipak ne znaju svi roditelji koje su koristi koje igra ima za detetov razvoj, posebno u periodu kada se mozak najintenzivnije razvija, kao nikada pre u životu. Jer igra je za dete nezamenljiv način učenja od prvog dana života i ujedno prirodan, za dete svojstven način kojim istražuje i saznaje o sebi i svetu koji ga okružuje, dodaje naša sagovornica.

“U igri je sve moguće, sve povezano i sve realno, a dete može da u potpunosti pokaže svoju autentičnu radoznalost i motivisanost da uči, svoju kompetentnost da postavi pitanja o sebi i svetu i nađe odgovor na njih. Igrati se može bilo čime – stručnjaci čak smatraju da je za razvoj deteta daleko važnija veština slobodnog manipulisanja različitim dostupnim materijalima (karton, pesak, brašno, pirinač, trava, boje, voda, drvo…) ili predmetima koji dete okružuju (ćebad, posuđe, krpe…), nego igranje gotovim igračkama. Igra deteta predstavlja način na koji dete živi, pa, iz detetove perspektive, svaka aktivnost može biti igra: kuvanje, kupovina, spremanje, putovanje, šetnja ili bilo koji ritual u kući. Zato (iako je važno da se obezbedi makar kratko vreme samo za igranje) igra sa detetom može, a ne mora, da zahteva vreme i prostor organizovan isključivo oko igranja igračkama.

1 2 Sledeća strana

Podeli tekst: