Igre, priče i bajke - značaj u odrastanju

Ako detetu ne pričamo priče, ne čitamo bajke i ako se premalo igra, nedostajaće mu to celog života. Osećaće to kao nepravdu koja mu je pričinjena.

PRINCIP: Dete na najprikladniji i najlakši način rešava svoje konflikte, strahove i teškoće u igri.

PRINCIP: Deca ne izbegavaju strah. Nagonski znaju da mu se moraju približiti ako hoće da ga savladaju.

PRINCIP: Dete sebi pomaže igrom. Umiva, oblači, hrani, kori svoje lutke, medvediće. U tim igrama moguće je videti kako dete doživljava postupanje roditelja prema njemu.

PRINCIP: Kroz igru dete razvija motivacionu sferu, prevazilazi saznajni egocentrizam, razvija intelektualne operacije, a savladavanjem strahova sve uspešnije kontroliše sopstveno ponašanje.

PRINCIP: Dete voli da mu se bajka čita, ali još više da mu se ona ispriča. Što je sudbina junaka sličnija njegovoj poziciji, to je dete više oduševljeno.

PRINCIP: Isto tako tumačenja odraslih, ma koliko mogu da budu tačna, lišavaju dete prilike da oseti kako je samostalno shvatilo izvestan smisao.

Ako detetu ne pričamo priče, ne čitamo bajke i ako se premalo igra, nedostajaće mu to celog života. Osećaće to kao nepravdu koja mu je pričinjena. Retko pomislimo da se dete slušajući priču ili igrajući ulogu u igri, i leči. Ovde se ne misli samo na osećajno uznemireno, neurotično dete, za koje je terapija igrom skoro neminovan deo puta ka duševnom zdravlju.

Svako dete, kao što je rečeno, već u prvim godinama života, doživljava konflikte, razočaranja, strahove i stresove, bez obzira kako sređen dom i dobre roditelje imalo. Nažalost, odrasli suviše retko misle na to. Čini im se da je dete zaštićeno, bezbrižno, srećno. Govore o zlatnim godinama detinjstva i o tome kako teškoće i brige dolaze tek kada deca odrastu. Međutim, svako dete je ponekad uplašeno, utučeno, puno osećanja neadekvatnosti i inferiornosti. Ako ova osećanja duže potraju, detetu je izuzetno teško, teže nego odraslom u sličnim situacijama. Odrasli raspolažu sa mnogo više sredstava kojima mogu da pomognu sebi, pomoću kojih savlađuju svoje teškoće. Najčešće takvo sredstvo je razgovor. Deci nije lako da rečima izraze svoj problem, jer ga ni sebi u mislima nisu formulisali. Ono što se dešava emotivno ih opterećuje i to na podsvesnom nivou.

“U igri dete nije pasivno, prepušteno na milost i nemilost odraslima, sredini i neprijatnim okolnostima. Ono ima inicijativu, aktivan je učesnik u situaciji koja je izazvala strah. Na taj način ono strah polako savladava, pa čak i pobeđuje.”

Dete na najprikladniji i najlakši način rešava svoje konflikte, strahove i teškoće u igri. Roditelji bi trebalo da upoznaju tu stranu igre kako bi detetu mogli da pomognu. U igri dete nije pasivno, prepušteno na milost i nemilost odraslima, sredini i neprijatnim okolnostima. Ono ima inicijativu, aktivan je učesnik u situaciji koja je izazvala strah. Na taj način ono strah polako savladava, pa čak i pobeđuje. Nije više slabić koji se boji vuka: u igri i samo može biti vuk i tako polako izgubiti strah od njega.

Karakteristično za igre koje leče je da su one u početku pune osećanja, ali kasnije postaju sve manje emocionalno obojene. Stiče se utisak da je osećanje koje je vladalo detetom posle čestih ponavljanja polako asimilovano, odnosno, da je dete njime zagospodarilo. Tako igra jača dečju ličnost i mnogo doprinosi njegovom razvoju.

Svako se može setiti igara svoga detinjstva: kako silno su nas zaokupljale, kako smo se dugo igrali istih igara, i kako su neopaženo izbledele. Napustili smo ih i prihvatili se novih.

Dete se igra mnogo i na različite načine. Nisu baš sve njegove igre psihološki značajne. One koje su ključne za razvoj odlikuju se time što je dete za njih zainteresovano toliko da prosto zaboravi na sve oko sebe, a na licu mu se može pročitati da je veoma zauzeto. Nekoliko je igara naročito značajno. Poznaju ih sve kulture. Njima dete pobeđuje strahove, ambivalencije i konflikte koji su u kulturi kakva jeste, i po prirodi čoveka kakva ona jeste, skoro neizbežni. Rekli smo da je prvi strah koji čovek doživi rođenje: napuštanje bezbednog utočišta materice i dolazak u hladni, neprijatno blistav svet. U svakom detetu, u jednom više u drugom manje, ostaje nešto nostalgije za životom pre rođenja. Prva ambivalentnost (i roditi se i neroditi se) savladava se igrom sa kućicama. Nema radosnije igre detinjstva od improvizovanih šatora, kućica od granja, zaklonjenih uglova stola prekrivenog stolnjakom. U tako tamnu tesnu kućicu odnesu još malo hrane, i zadovoljstvo je potpuno. Deca povremeno napuštaju ove igre, ali im se ponovo vraćaju, istina sve ređe. Na kraju sasvim pobedi težnja za rastenjem i slobodom.

“Igra može biti most sporazumevanja i osnova dobrih odnosa između roditelja i deteta. Koliko raznih kutaka ima kod kuće i na igralištima. Oni koji razumeju ovu dečju potrebu mogu za njih da naprave čuda, a za to nisu potrebna velika sredstva.”

Dete samo traži i stvara igre kojima pobeđuje svoje tegobe. Ipak je korisno da mu odrasli u tome pruže pomoć. Ono će im za tu pomoć biti veoma zahvalno. Igra može biti most sporazumevanja i osnova dobrih odnosa između roditelja i deteta. Koliko raznih kutaka ima kod kuće i na igralištima. Oni koji razumeju ovu dečju potrebu mogu za njih da naprave čuda, a za to nisu potrebna velika sredstva.

U prvoj godini života, kada dete shvata da ono i majka nisu jedno biće, najveći je strah od napuštanja. Onako malo, slabašno, prepušteno je na milost i nemilost roditeljima. Potrebni su mu pomoć i ljubav. Dete bi najviše volelo kad bi mama neprestano bila uz njega. Ne veruje joj još potpuno. Ako majka udovolji njegovom zahtevu ono postepeno stiče poverenje, da bi na zrelijem uzrastu znalo da će se majka vratiti i kada ode, i da bi, kao odrastao čovek, imao sigurnost i poverenje u sebe i svoju snagu. Nešto od straha iz prve godine još dugo će čučati u njemu i ono će to igrom savladavati.

1 2 3 Sledeća strana