Intervju - Filip Čolović: Vreme sa decom je važnije od sna

Filip Čolović je diplomirani reditelj rođen 1978. godine u Beogradu. Poznat po svojim dokumentarnim filmovima za koje je nagrađivan kod nas i u inostranstvu, a režirao je brojne igrane serijale za Školski program RTS-a, od kojih je trenutno aktuelan “Kukuriku šou”. Piše poeziju i prozu i autor je knjige “Najbolji…

Razgovarala: Jovana Papan

Da li je Kukuriku šou prvo što ste radili za decu, i kako je bilo raditi na ovom, za naše uslove, velikom TV projektu?

Kukuriku šou je samo jedan u nizu igranih serijala za decu koje sam režirao za Redakciju dečjeg i školskog programa. Ekipa koja je radila na seriji je bila fenomenalna, pa je bilo pravo zadovoljstvo raditi i pored uslova koji nisu sjajni. Na žalost, ovakve stvari su retke, pa samim tim ispada da su velike. Serije poput Kukuriku šou-a morale bi da budu pravilo, a ne izuzetak.

Imate li uzore kada je u pitanju tv program za decu – emisije, stvaraoce?

Uzori su mi ljudi koji su, bez obzira na to da li su pisali knjige ili pravili TV program, to činili sa nekim specifičnim humorom i stilom, možemo ga nazvati duhom, koji je bio rado prihvaćen i od strane dece i od strane odraslih. Veliki stvaraoci poput Duška Radovića i Ljubivoja Ršumovića.

Svaka nova generacija mališana je drugačija, usled promena u načinu odrastanja, načinu na koji prate medije. Da li ste o tome morali da vodite računa i na koji način ste pokušali da Kukuriku šou učinite što ‘gledljivijim’ za savremene mališane?

Pitanje koje mi često postavljaju je upravo takve prirode: kako u današnje vreme, kada je sve toliko brzo, dostupno i napadno, napraviti seriju za decu koja bi bila mirna i, pored toga, edukativna? Odgovor je zapravo vrlo jednostavan: uz pomoć tog neuhvatljivog duha koji jedna TV serija za decu mora da ima. Deca će to prepoznati.

Zbog stanja u kom se nalazimo veoma malo se polaže na kulturu za decu. Šta mislite o onome što se danas emituje za najmlađe, da li televizijski program za decu u Srbiji ima budućnost i kakve biste dečje programe voleli da snimate?

Televizijski program za decu u našoj zemlji gotovo da ne postoji. Sve se svodi na strane crtane filmove (često neprimerene i agresivne), koje naše televizijske kuće emituju. Pogrešno se smatra da je dečji program neprofitabilan i, samim tim, postaje nebitan. Svuda u svetu to je jako cenjen, da ne kažem elitni program. Sigurno da takav program ima budućnost. Lično, voleo bih da snimim avanturistički film ili seriju za decu, koja bi bila na tragu čuvenih Gunisa. Radnja bi se dešavala na Kalemegdanu i u njoj bi bilo dosta naše istorije.

Kako je izgledalo Vaše detinjstvo i odrastanje? Da li ste oduvek znali čime ćete se baviti?

Iz ove perspektive, rekao bih da je to bilo jedno srećno detinjstvo. Mnogo igre, druženja, fudbala i, naravno, simpatija. Nisam bio jedan od onih koji su od malih nogu maštali o svojoj profesiji (mada sam već u osnovnoj školi, uz pomoć drugara i neke stare očeve kamere, snimio svoj prvi film). Upisao sam Pravni fakultet, a na drugoj godini prava upisujem televizijsku režiju i jedno vreme paralelno studiram oba fakulteta.

Koliko Vam se život promenio od kako ste postali roditelj?

Iako sam bio svestan šta znači roditeljstvo (na to sam bio potpuno spreman i pripremljen), to je jedan zahtevan, dvadesetčetvoročasovni posao bez predaha. Naravno da vam se život menja, a pitanje prioriteta se više ne postavlja. Kada smo dobili drugo dete, supruga i ja smo zaključili kako se odjednom javljaju mnogi organizacioni problemi: kada ste sami sa dva mala deteta (bebe), apsolutno nemate vremena za sebe, a gotovo je nemoguće odraditi čak i neke najbanalnije poslove.

Kako biste sebe opisali kao roditelja? Čije savete i modele vaspitanja usvajate?

Na ovo pitanje će najbolje odgovoriti moji sinovi kada odrastu, jer je mnogo bitnije kako će me oni doživeti, od toga kako ja sebe vidim u ulozi roditelja. Što se tiče saveta i uzora, ni tu nema nekog striktnog pravila. Više obraćam pažnju na modele koje mi se čine pogrešnim i koje nikako ne bih želeo da sledim.

Kako najradije provodite vreme svojim sinovima? Šta ih trenutno najviše interesuje i na koji način pokušavate da ih usmeravate?

Vreme provodimo u igri. Aktuelni su automobili i sva ostala prevozna sredstva. Sa mlađim samo vozim (čitaj: guram do iznemoglosti) razne modele po njegovom izboru, a sa starijim učim saobraćajne znakove. Zanimaju ga i slova, pa iako ima tek nešto više od tri godine zna čitavu azbuku. Trudim se da u toku igre nešto nauče. Još su mali za neko ozbiljnije usmeravanje.

Kako vam se čini vreme u kojem današnja deca odrastaju, razlike u odnosu na Vaše detinjstvo? Šta je bolje, šta je gore?

Svako vreme nosi nešto svoje, a ja još nikada nisam čuo da je neko rekao kako je danas bolje nego što je bilo nekad. Lepa sećanja i uspomene čine svoje. Na kraju krajeva, bili smo mlađi, bezbrižniji. Pa ipak, deluje mi da su danas deca otuđenija i da odrastaju pre vremena.

Jedno pitanje koje se obično (nepravedno) postavlja samo ženama – kako uklapate karijeru i porodicu, i kako uspevate da se izborite za dovoljno vremena sa decom?

Između vremena sa decom i stvari kojima se bavim (pripadam onim retkim ljudima koji vole svoj posao), biram manjak sna. Zbog toga često radim i noću, ne bih li sve postigao, pa već neko vreme malo spavam.

Možete li u jednoj rečenici da sažmete – šta je ono najvažnije što roditelj treba da preda svom detetu, čemu da ga nauči?

Mislim da je, pored ljubavi, sigurnosti i vaspitanja koji se podrazumevaju, osnovna stvar koju moramo da naučimo svoju decu – da budu svoja.

(Roditelj & dete, maj 2013.)