Intervju, Vesna Vidojević-Gajović: Sve je danas važnije od čitanja

“Zašto je danas sramota poklanjati knjige za rođendan? Za porodične praznike? Zašto se više ne neguje kult knjige u školi?”

Vesna Vidojević-Gajović (1953) objavila je brojne knjige za decu i za svoj rad dobila je mnoge vredne nagrade. Od 1983. godine radi kao urednik u Redakciji školskog i dečjeg programa Radio-televizije Srbije. Nedavno je izdavačka kuća Kreativni centar objavila njenu novu knjigu “Kad priču priča priča”, neobičnu zbirku u kojoj autorka malim čitaocima upućuje poziv da zajedno pišu i dopisuju priče, otkivaju i skrivaju značenja reči, rečenica i poruka koje one šalju. Tim povodom postavili smo joj nekoliko pitanja o novoj knjizi, čitanju, kulturi za decu i detinjstvu.

Nedavno ste objavili priče o slovima (“Slovne priče”), a sada su usledile i priče o pričama. Da li je ova knjiga zamišljena kao sledeći korak u čitanju nakon savladavanja azbuke?

Dogodilo se sasvim slučajno da su knjige izašle jedna za drugom, ali su vrlo slične. One su poziv na igru kroz čitanje. Slovne priče su moj mali omaž ćiriličnom pismu koje sam oduvek volela. Kad priča priču priča je moj omaž pričanju priča. I jedna i druga knjiga su namenjene maloj deci, malim čitačima ili onima koji tek ulaze u svet pismenosti. Ja u šali kažem: knjigu “Kad priča priču priča” možete čitati u sebi, naglas ili u društvu. I sam naslov je kao neka brzalica. Priče su neobične, maštovite. Ove priče su i same junaci, likovi i one pričaju o sebi i drugima na duhovit način. Zahtevaju interaktivan odnos sa čitaocem. Nekoj od njih nedostaje početak ili kraj, neke su halapljive pa gutaju slova, reči čak i rečenice. Neke su ispremetale rečenice pa sad ne mogu da se snađu. Neke su tajanstvene, zagonetne, hvalisave… Obe knjige namenjene su druženju odraslih i dece. Jednoj divnoj navici kada odrasli čitaju deci i razgovaraju o pročitanom.

Kako, po vašem iskustvu, treba da izgleda knjiga koja će da zainteresuje čitaoca početnika?

Sa slikama, likovno atraktivna i zanimljiva. Knjiga koja nastoji da uvuče čitaoca. Knjiga mora da bude iskrena ma o čemu pričala, da joj deca veruju. Da govori o nečemu što deca ne znaju, a interesuje ih. Nadasve maštovita i duhovita. Kreativna, naravno. A kreativnosti danas ima veoma malo. Deca rastu zajedno sa knjigama. Svaki period odrastanja zahteva drugačiju vrstu literature.

“Knjiga mora da bude iskrena ma o čemu pričala, da joj deca veruju. Da govori o nečemu što deca ne znaju, a interesuje ih.”

Koliko roditelji treba da budu uključeni u prve čitalačke napore svoje dece?

Za Školsku redakciju Televizije Beograd napravila sam više stotina emisija koje predstavljaju knjige, odnosno afirmišu čitanje. Prvo je to bila serija “Knjiga je da se čita” gde se kroz dramske minijature skreće pažnja na nove knjige koje se ne nalaze u školskoj lektiri. Ta serija je godinama uspešno prikazivana i mnogi su me gledaoci zvali telefonom i pitali gde mogu tu knjigu da pronađu. Tada su mi slali knjige iz Ljubljane, Zagreba, Sarajeva da ih prikažem. Uživala sam što me gotovo svakodnevno na stolu čeka paket sa knjigama. Uživala sam da ih čitam. Najlepši trenutak mi je bio kada sam dobila “Beskrajnu priču” iz beogradske Prosvete, a još se nije pojavila u knjižarama. Tako sam stekla ekskluzivno pravo da je pročitam i prikažem. Posle, u kriznim vremenima, nije bilo novca, pa sam morala da preinačim koncept. Nova serija o knjigama se zvala “Izaberi svoju knjigu”. Bile su to dokumentarne emisije od 15 minuta gde su se kao gosti pojavljivali eminentni umetnici, naučnici i pričali o svojim čitalačkim iskustvima, o svojim prvim pročitanim knjigama. Neki su tu prvu knjigu sačuvali kao dragocenost, neki se nisu sećali naslova ili autora, ali su svi do jednog isticali trenutak kada im odrasli čitaju. I to je bio dobar način da se populariše čitanje i knjiga. Kasnije je bilo i drugih serija u kojima sam preporučivala knjige, afirmisala čitanje. Zmajeva biblioteka, Književna školica i druge.

Koje knjige su obeležile vaše detinjstvo, i koliko, po vašem mišljenju, knjige utiču na naše odrastanje?

Uvek sam verovala da je knjiga veoma važna u odrastanju deteta.
Mene je otac naučio da zapisujem pročitane knjige. Ta sveska debelih korica u stvari je svojevrsni dnevnik pročitanih knjiga i utisaka o njima. Tako se iz nje vidi da sam volela osećajne knjige. Tu su Hajdi, Seviljska lepeza…Dečaci Pavlove ulice… Tu su bajke, naročito Andersen koji je i dan-danas moj omiljeni bajkopisac. Tu piše da je Alisa jedna dosadna knjiga. Istu takvu svesku je imala i moja starija sestra, pa je meni danas zanimljivo da upoređujem njeno i moje iskustvo. Tako se vidi put knjige. Neku prvo pročita ona, a onda ja ili obrnuto. Znači da nam je otac usadio ljubav prema čitanju u ranom detinjstvu i mi smo za ceo život ostale strastveni čitači.

Kao neko ko se kao pisac i kao urednik u školskom programu susreće sa decom, kako doživljavate današnje generacije i njihov odnos prema knjigama?

Decu stalno optužuju da ne vole da čitaju. I u moje vreme je bilo pravih čitača i onih koji nisu voleli da čitaju. Poklonite deci dobru, zanimljivu knjigu, uvedite je u njenu sadržinu i videćete rezultat. Zašto je danas sramota poklanjati knjige za rođendan? Za porodične praznike? Zašto se više ne neguje kult knjige u školi? Meni je raspust uvek započinjao čitanjem knjige koju sam dobila na kraju školske godine za odlično učenje i primerno vladanje. Te knjige, sa pečatom škole i potpisom učiteljice ili razredne, zauzimaju posebno mesto u mojoj biblioteci. Jednom sam se naljutila na učiteljicu što mi je poklonila dva puta istu knjigu. Na kraju drugog i trećeg razreda dobila sam knjigu “Kekec nad usamljenim ponorom”. Toliko mi je to bilo tada važno.

“Zašto je danas sramota poklanjati knjige za rođendan? Za porodične praznike? Zašto se više ne neguje kult knjige u školi?”

Imate li neki savet za roditelje koji ne uspevaju da svoju decu zainteresuju za čitanje?

Upišite svoje dete u biblioteku. Poklanjajte deci knjige, pričajte sa njima o pročitanom i čitajte zajedno sa njima da biste imali o čemu da pričate. Poklonila sam svoj knjigu “Puženko i njegova kuća” devojčici koja je imala samo dve godine. Majka ju je čitala a ona oduševljeno pratila avanture puža Puženka i uvek tražila da joj čita onu knjigu sa glavom. Napisala sam roman za predškolce i namerno svako poglavlje obeležila sa: Glava prva, glava druga…kao u romanima za velike. To se deci svidelo. Poklonila sam prijatelju knjigu u kojoj se u jednoj priči pominje Gospodin Staklenac. Tata se najednom osetio važnim. Tata, koji je ćerki čitao knjigu, odjednom se prisetio svog detinjstva jer je mogao da joj objasni koje su klikere zvali staklenci i kako se uopšte igra klikera. I divno su se družili. Sličnih primera imam još mnogo. Nekad davno sam u dodatku uglednog časopisa Tajms pročitala uputstvo kako čitati sasvim maloj deci. Ceo dodatak bio je posvećen dečjoj knjizi i čitanju. Ne znam da li to još postoji, ali se sećam da me je onda oduševio. I čitanje sasvim maloj deci je veoma važan i odgovoran posao.

“Bojim se da su danas deca zatočenici sobnog prostora i ekrana. Da više ne umeju ni da se druže niti igraju kao mi nekada.”

Kakvo je vaše mišljenje o položaju kulture za decu u srbiji – od dečjeg tv programa do školske lektire?

Za decu sve najbolje je krilatica koja ostaje samo na rečima. Kultura za decu je skrajnuta i marginalizovana. Roditelji su prepušteni sami sebi i ne znam šta bi to trebalo da se dogodi da se o dečjoj knjizi priča. Da se vest o nagradi za dečju knjigu ne pojavi u dva reda, sramežljivo, pri dnu strane. Kritike gotovo i da nema. Naravno da deca ne čitaju kritiku, ali je dobra i tačna kritika nove knjige veoma važna za roditelje, nastavnike i vaspitače. Ima puno skribomana koji se nameću, a puno dobrih pisaca za decu i njihove knjige su zbog nečega u senci. To isto važi i za televizijsku emisiju i pozorišnu predstavu. Nemojmo štedeti na malim čitaocima, gledaocima, jer oni rastu. Podržimo njihove prve korake na vreme. Sjaj i čarolija knjige, TV serije, pozorišne predstave, ostaje u duši deteta za ceo život. Od toga zavisi da li će postati čitač, pravi gledalac televizijskog programa, posetilac pozorišta, izložbi ili koncerata. I lektira je u mnogome prevaziđena i gotovo minimalizovana. Sve je važnije od čitanja.

“Ima puno skribomana koji se nameću, a puno dobrih pisaca za decu i njihove knjige su zbog nečega u senci.”

Pisali ste o svojim uspomenama iz detinjstva u knjizi “Dve japanske salvete i druge priče“, po čemu se, po vašem utisku, razlikuje odrastanje vaše generacije od odrastanja današnje dece?

Moje detinjstvo je bilo bogato. Odrasla sam u zelenom dvorištu, okružena prirodom, ljubavlju i pažnjom roditelja. Mi smo se po celi dan igrali. Pokušala sam te igre i tu maštovitost da pretočim u svoje priče. Bojim se da su danas deca zatočenici sobnog prostora i ekrana. Da više ne umeju ni da se druže niti igraju kao mi nekada. Ako celo jedno leto putujete u fijakeru napravljenom od sanduka u koji je upregnut drveni konj i koji uopšte nema točkove a vi to ne primećujete već hitate u daleke gradove širom zemaljske kugle, ako istucate ciglu i zaista verujete da je to aleva paprika ili rumenilo, ako skupljate salvete i ostale stvari, onda ste na pravom putu odrastanja.

Razgovarala: Jovana Papan

KAD PRIČA PRIČU PRIČA
Napisala Vesna Vidojević-Gajović
Ilustrovala Dragana Nikolić

Izdavač: Kreativni centar

Da li ste spremni da se igrate? Želite li da tragate za izgubljenim slovima, neobičnim zapletima i neposlušnim rečenicama? Da li biste maštali i stvarali s piscem?

U zbirci Kad priča priču priča Vesna Vidojević-Gajović čitaocima upućuje poziv da zajedno pišu i dopisuju priče, otkivaju i skrivaju značenja reči, rečenica i poruka koje one šalju. Belosvetska priča, Halapljiva priča, Šuškava priča i mnoge druge iz ove zbirke pravi su junaci koji nam pričaju svoje priče i pozivaju na razgovor, smeh i igru. Ova knjiga tako postaje prava mala radionica u kojoj su čitaoci koautori i tumači priča, te samim tim pri svakom novom čitanju one mogu biti nove i drugačije.

Igra maštanja i domaštavanja u svetu priča deci je bliska i prirodna, ali se, nažalost, od nje previše lako odustaje tokom njihovog odrastanja. Književnost za decu često je kruta i ozbiljna, opterećena primerenim i neprimerenim porukama i poukama odraslih i gubi svu slobodu igre koja je od suštinske važnosti za svako stvaralaštvo, posebno ono namenjeno deci. Tako se deca udaljavaju od knjige, ona im postaje strane i daleka, nešto što je veštačko i odvojeno od njihovog sveta – nepremostiva prepreka za razvijanje ljubavi prema čitanju i stvarno razumevanje činjenice da su knjige zapravo sastavni deo naših života. Zbog toga mladim autorima, kao i drugima koji žele da stvaraju za decu, zbirka Kad priča priču priča može ukazati na to kako treba pisati za male čitaoce, one koji upravo izlaze iz sveta igranja u pesku i prvim koracima stupaju u svet pisane reči.

Razigran ritam priča prati i razigran vizuelni identitet knjige. Idejna rešenja stranica, izbor fontova i ilustracija uklapaju se u sveukupni duh i poruku ovih priča – Hajde da se igramo i stvaramo zajedno!

Podeli tekst: