Vladislava Vojnović je pesnikinja, dramaturškinja, filmski kritičar, pisac za odrasle i decu. Autorka je nagrađene knjige „Princ od papira“ i scenarista istoimenog filma iz 2008. godine koji je prikazan na preko 70 međunarodnih festivala, i ovenčan sa 13 nagrada. Za „Roditelj&Dete“ Vladislava govori o svom stvaralaštvu, stanju u oblasti kulture za decu, dečjoj književnosti, filmu i roditeljstvu.
Razgovarala: Jovana Papan
Vaš film „Princ od papira“ postigao je veliki uspeh, a zatim je objavljena i knjiga. Mnogi su se nadali da će uslediti još filmova za decu po Vašim scenarijima. Ima li šanse za to, ili danas u Srbiji nema prostora za one koji su se dokazali kao talentovani i sposobni da stvaraju kvalitetne kulturne sadržaje za decu?
Tako je kako kažete, odgovor bi mogao biti kratak: „Da, nema ga“. Ali prostora nema ni za talentovane, ni za netalentovane, ni za one koji stvaraju kulturu za decu, niti za one koji se bave bilo kakvom kulturom. Ekonomsko-politička kriza u kojoj živimo već treću deceniju smazala je prvo sistem vrednosti, a kad vrednosti propadaju, s njima uvek prvo odlazi kultura. Kad su prethodni put u ovoj zemlji vrednosti isto tako grandiozno i pogubno propadale, posle II svetskog rata, tu je bila barem režimska kom-partijska ideologija, pa su jedne vrednosti zamenjene drugima, kakvim-takvim. Onda je protok vremena i liberalizam 70-ih i 80-ih zaoblio ćoškove socijalizma i stvorio čak nešto vrlo podnošljivo, mada možda malo prosto, u čemu smo moja generacija i ja odrastali. Ovog puta, međutim, propadanje je dezideologizovani kurs na dugoj plovidbi ka svekolikoj vladavini tržišta i kapitala.
Da li trenutno pišete nešto namenjeno deci kao čitaocima ili gledaocima?
Ovog trenutka ne pišem ništa za decu, ali se to može promeniti u sekundi. Kad bih negde ugledala samo malo svetlosti, lako bih pokleknula, jer znamo da nije teško žabu u vodu uterati. Inače, već imam nekoliko scenarija za decu i jednu knjigu priča za decu, koji tako džedže i skupljaju, ako ne prašinu, a ono gorčinu. Mislim, napravite film za decu, on bude prikazan na više od 70 internacionalnih festivala, dobije 13 nagrada, knjiga dobije Dositejevo pero i nagradu Zmajevih dečjih igara, a onda vaš sledeći scenario i vašu sledeću knjigu niko neće ni da pogleda, a kamoli podrži. Ne zvuči razumljivo, mada se može objasniti, kao i svako zlo na svetu.
Nedavno ste učestvovali na tribini posvećenoj stanju književnosti za decu u Srbiji danas. Kako biste ocenili trenutnu situaciju u kojoj stvaraju domaći pisci?
Ahahaha, pa to je kao ono kad idete na planinu, pa vam je put označen planinarskim markama, onaj beli krug sa crvenom tačkom u sredini, a onda na nekom mestu ima tabla na kojoj piše da odatle pa nadalje idete na svoju odgovornost! Moguće da je to, pri bavljenju umetnošću, uvek i svuda tako, ali ovde kod nas niko vam baš ništa ne garantuje, čim vam sve i svašta može biti ukinuto i oduzeto u svakom trenutku. Dakle, konopca nema, a ni gorske službe, nema ni staze, odroni su na sve strane, a i kojekakve zveri švrćkaju naokolo, i to zakonom zaštićene. Da, da, znam ja da je u svim domenima našeg društva i privrede slično, ali, em se svako češe gde ga svrbi, em je u kulturi ipak najgore, jer ona, objektivno, ne spada u primarne, nego u sekundarne, tercijarne i ostale udaljene potrebe, a čini se da je naš zakonodavac tretira kao da uopšte i nije potreba.
Koje pisce za decu najviše cenite i koje savremene knjige za decu biste preporučili roditeljima?
Kroz moje detinjstvo i kroz detinjstvo moje kćerke, u manjoj ili većoj meri provukle su se neke konstante: Čika Jova Zmaj, zatim sve moguće bajke i narodne umotvorine, pa onda nezaobilazni Erih Kestner i Branko Ćopić, pa Branislav Nušić, Johana Špiri, Astrid Lindgren, Ivan Slamnig, Ljubivoje Ršumović. Takođe, današnja deca imaju na raspolaganju divne serijale knjiga za predškolce, o Sari B. Savić, spisateljice Barbare Park; i o Cici, spisateljice Bel Muni, za decu višeg predškolskog i nižeg školskog uzrasta. Pretpubertetlijama i ranim pubertetlijama savetujem romane „Sovin huk“ Karla Hajasena, „Preko ivice“ Nore Meklintok, „Prijatelji“ Kazumi Jumoto. Najzad, onim mladim odraslima koji smatraju da je po njima i u njima već izraslo sve što treba da izraste i koji imaju ozbiljne primedbe na ovaj svet, umesto loše pornografije u nijansama sive koja hara beogradskim gimnazijama, toplo preporučujem „Klince od dva metra“, zbirku priča raznih autora koju je priredila Ljubica Arsić. Savremene domaće pisce ne spominjem, jer to zahteva veći prostor i ozbiljnu analizu. Ono što je važnije od svega jeste da roditelji čitaju deci i da znaju koliko je to zdravo, koliko na taj način razvijaju zdravo i ljubavno u njima, naročito na početku; i da ne prestanu s tim kad dete nauči da čita, nego da tad čitaju jedni drugima, i da s takvim čitanjem prestanu tek mnogo kasnije, u trenutku kad dete oseti potrebu da čita samo.
Filmovi i TV emisije za decu domaće produkcije skoro da se više i ne proizvode. Da li vidite neko rešenje za ovo vreme, kada za snimanje kvalitetnih programa za decu nema novca?
Vidim rešenje. Ali džaba što ga ja vidim. Trebalo bi da ga ugledaju oni na položajima i u prilikama da nešto učine. Evo, recimo aktuelni ministar kulture, izgleda misli da domaći film ne valja. I, šta on radi? On ukida film. Kaže, od velelepnih 0,62% za kulturu, za film će se dati 0,00%, jer film, bud je luksuz, tud i ne valja. A nije mu palo na pamet, ako je već za ekstremne promene, da kaže npr. da će Ministarstvo kulture za njegova mandata podržati samo dečji film. Šta bi, molim vas lepo, škodilo da se ovih par godina snimi pet-šest-sedam dečjih filmova godišnje, što po Nušiću, što po nekom živom piscu, što apriorno filmski mišljeno, pa da filmovi budu i etički pažljivo i vaspitno kreirani, a i zabavni, a i za celu porodicu? Baš nam ništa to ne bi škodilo.
Kao filmski kritičar, kako ocenjujete filmove koji se danas snimaju za decu i koji stižu u bioskope?
Šta god da deca gledaju, važno je da gledaju zajedno sa roditeljima koji mogu da im pomognu oko izbora i razumevanja sadržaja. Kao i kod čitanja, tada gledanje filmova nije tek puko šašoljenje vizuelnog čula i podilaženje najnižim ljudskim impulsima, nego je zajedničko uživanje u umetničkom delu dvoje ili više ljudi koji se vole. No, da bi se filmovi tako gledali, treba prvo vaspitati roditelje, a ako su njihovi roditelji (roditelji roditelja) u jeku sankcija i ratova to propustili da urade (jer su današnji roditelji odrastali devedesetih), onda bi u pomoć morao da priskoči sistem na vlasti. Pa da napravi vladu nacionalnog spasa i da za kulturu i prosvetu izdvoji lavovski deo – samo tako bismo mogli da se izvučemo s ove pokretne trake za totalno nestajanje, na koju smo se ukrcali i zaglupavljeni tupo zurimo u bilborde, rialiti-šouove i svekoliki kič, pogrešno i pogubno verujući da estetsko i etičko nemaju nikakve veze jedno s drugim.
Živimo u vreme političke korektnosti i roditelj, ako bi poštovao standarde i preporuke o dozvoljenom uzrastu, većinu filmskih klasika ne bi smeo da prikaže svom detetu. Nekada vrlo vredan letnji/zimski bioskop u okviru školskog programa sada je sveden na šačicu „dozvoljenih“ Diznijevih crtaća, a deca se sve više otuđuju od legendarnih naslova i istorije filma. Šta mislite o tome?
Naravno da mala deca ne treba da gledaju ništa od onoga što ne razumeju i što nije prilagođeno njihovom uzrastu, a naročito ne treba da gledaju šokantno nasilje ili mizantropičan seks na filmu. Ali, starija deca će uvek težiti da zavire u svet odraslih. Kao što sam ja nekad čitala knjige koje, navodno, nisu bile za mene i moj uzrast, tako sada deca gledaju filmove i serije koje nisu za njih. Mimo stručnjaka koji se tome protive, čini mi se da je to takođe vrsta pripreme za život. Moja kći, koja je bila poprilično zaštićena, ako ne i prezaštićena od koječega, u nekom neprijatnom trenutku našeg stvarnog života, kad je iznenadno morala da se suoči s nešto mraka od kojeg smo je sklanjali, posegla je za znanjima iz serije koju je krišom gledala. Veliko je bilo moje iznenađenje kad sam shvatila da su mi „Očajne domaćice“ pomagači, a ne neprijatelji!
Vaša ćerka Milica, koja je kao devojčica bila i glavna glumica u filmu Princ od papira, sada je tinejdžerka. Kako Vam se čini vreme u kojem ona i njena generacija odrastaju, razlike u odnosu na Vaše detinjstvo? Šta je bolje, šta je gore? Kako mobilni telefoni, kompjuteri, društvene mreže i ostale moderne tehnologije utiču na njihov život? Kakve su njihove vrednosti?
Današnja detinjstva teško da se mogu uporediti sa detinjstvima od pre desetak godina, a kamoli sa onima pre masovne upotrebe kompjutera, društvenih mreža i svih tih elektrikalija. Izmišljanjem novih i sve savršenijih formi komunikacije, utiče se izgleda i na sadržaj – on mora da bude kratak, jasan i efektan. Ako je zbog toga plitak, površan, glup i grub, pa, bože moj, za drugo se nema vremena, strpljenja, koncentracije. Meni se ne dopada taj mus zabavnosti (ne kao čokoladni mus, nego kao germanizam koji označava moranje). Nekad je i rad bio zabava – ko će više, ko će bolje, ko će brže nešto da napravi. Danas nikom nije zabavno da radi. Možda ponekim umetnicima. A umetnici su, opet, pa postali nepotrebni društvu. Tako da njihovo uživanje u radu skoro da može biti shvaćeno kao svojevrstan porok. Kad vidite teleći pogled sagovornika koji vas sluša, lagano klima glavom i istovremeno kuca poruku na mobilnom, nedovoljno skoncentrisan na bilo šta, postaje jasno šta svima nama, bez obzira na uzrast, rade mobilni telefoni povezani na fejsbuke, tvitere, itd. Deca, čak, mislim imaju šanse da to bolje podnesu i savladaju.
Kako biste sebe opisali kao roditelja?
Nadam se da sam relativno razuman roditelj, onaj s kojim se može dogovarati, koji nema iracionalne ispade, ni dobrote, ni zloće. Povremeno sam, doduše, preterano popustljiva pošto pri ideji svekolike naše ljudske smrtnosti, lako izgubim motiv za striktnost. Ponosim se činjenicom da sam i pomalo napredujući roditelj: čitala, mislila, gledala, savetovala se i – od totalnog kontrol-frika u ranom detinjstvu naše kćerke, mislim da sada već spadam među tolerantnije i opuštenije roditelje tinejdžerki. Čak se i prijatelji koji me poznaju čitavog života čude takvoj promeni.
Možete li u jednoj rečenici da sažmete – šta je ono najvažnije što roditelj treba da preda svom detetu, čemu da ga nauči?
Ne mogu! Mislim da mi je još u porodilištu palo na pamet da je odnos roditelja prema detetu malo perverzna stvar! Volite nekog iz sve snage, činite sve za njega, žrtvujete se u potpunosti, ali od početka radite na tome da vas taj neko jednog dana srećno i veselo napusti i ode svojim putem. Jer, ako vas ne napusti, nešto ste gadno pogrešili. U tom smislu dete tokom odrastanja treba da podstičete i učite raznim stvarima koje će se u finalnom skoru očitovati kao samostalnost. To je valjda najvažnije. A uz samostalnost morate mu, naravno, pomoći da razvije još i samopouzdanje, vedrinu, odgovornost, spretnost i inventivnost, jer bez tih osobina i njihovog upotrebljavanja od samostalnosti nema ništa. A onda, opet, pomislim kako je neosporno da čoveka delom određuje genetika, pa ga, zatim, delom kreira sredina u koju se ne broje samo roditelji, nego i drušvo u užem i širem smislu, a i celokupni Duh vremena, pa delom postane ono što sam od sebe napravi, i onda shvatim da se uzalud guram među najvažnije faktore u kćerkinom životu. Srećom, vreme nas nauči da ništa nije samo crno, niti samo belo, pa me tako i ova spoznaja, kad me snađe, malo obesmisli, a malo oslobodi.
(Intervju objavljen u časopisu „Roditelj & dete“ za april 2013.)
