Piše: Natalija Tomić, 17 godina
Iako imam sedamnaest godina, bajke su još uvek sastavni deo mog života. Opisala bih sebe kao “bajkovitu” osobu. U prevodu, verujem u čuda. Prvo su mi bajke čitali baka i roditelji. Zatim sam ih u formi crtanih filmova gledala od ujutro do uveče, a pred spavanje je opet neko morao da mi čita. Dostigla sam nivo da svaki sekund filma znam napamet, tekst, muziku, pokrete, svako drvo, svaki prozor, stepenik, loknu… To je onaj nivo kada roditelji, već smoreni, počnu da izgovaraju “Nemoj opet isto, molim te”. Bila sam neumoljiva. Svanulo im je kada sam se osposobila da sama čitam. Naravno, po prirodi stvari, počela sam da gledam bajke ozbiljnijih formata. Još uvek sam na muzici iz filmova A Cinderella story, Beauty and the Beast, Sleeping beauty, The snow queen, Titanic, Pretty woman….
E sad takvu mene, zamislite u ovom modernom vremenu. To već više liči na film Posetioci. Kada bih mojoj trenutnoj životnoj bajci morala da dam naslov, bio bi “Niđe veze”. Dok sam odrastala, maštala sam o trenutku kada će se u mom životu pojaviti princ. Znate ono kao ja idem ulicom, lep sunčan dan, bla, bla, bla… Znate šta me je snašlo? Sve sem princa. Počela sam da se pitam ko je kriv. Pa, da krenem redom…
Prvu ozbiljnu simpatiju sam imala u šestom razredu osnovne škole. Poučena primerima iz bajki, čekala sam da se kao slučajno sretnemo na putu do škole, da u džepu jakne pronađem čokoladicu, da mi pošalje neku lepu poruku… Kako da ne? Stalno je bio u grupi dečaka koja je dobacivala devojčicama, jaknu mi je isprskao mastilom, a od poruka sam dobijala prozivke tipa: „Šta si umislila? Što se praviš važna? Kakve su ti to čarape? (volim one šarene) Šta glumiš?“ i tako pune tri godine. A tek na kraju osmog sam saznala da mu se oduvek sviđam. Tada je bilo kasno. Više nismo imali priliku da se razvlačimo do škole, da me prati do kuće, da se krišom gledamo na odmoru… Više ni istim autobusom ne putujemo. Šteta…
Pre tri godine sam upoznala nekoga ko mi je delovao kao moguća bajka. Novogodišnja noć već sama po sebi posebna, ja jedva iskamčila da ostanem do ponoći, prva haljina, štikle, šminka…. vauuu. Dešava mi se Pepeljuga. Drugarice su razgrabile šta se dalo nahvatati a ja sam onako sva fina čekala da ON priđe meni. I prišao je. Ali ta moja finoća me je skupo koštala. Što sam ja bila bolja, on je bio gori. Što sam ja više verovala u nas, on je verovao da ću ja sve oprostiti. Kada baš mnogo zezne onda me restartuje nekim ukradenim, slatkorečivim i tugaljivim citatima. I tako skoro tri godine. Kada saberem utiske i uspomene, bio je više maćeha nego princ. Jedino zajedničko sa Pepeljugom mi je količina prolivenih suza. Meni su ostali miševi a njega je ugrabila jedna od ovih savremenih koja nije odrastala uz bajke. Ona za razliku od mene, zna da izda komandu, pa čik ne poslušaj. Šteta…
Kada bih ovog trenutka popunjavala na Fejsbuku status veze, od svih ponuđenih jedino što bi bilo istinito je opcija „Komplikovano je.“ Kako? Zašto? Nije da nemam pojma ali nije ni da razumem. Ovi današnji momci su pobrkali lončiće. Vise na tik-toku, gledaju lepotice i počeli su da veruju da je to stvarnost. Pravo da vam kažem, mogla bih i ja da se samosnimim kako se lomim ispred nekog ogledala, ali nešto mi je bljakasto. Savi kičmu na onom delu gde leđa prestaju da budu leđa, napući usta, izbaci grudi, uvuci stomak, ono kao neki pogled… i šta? Drugačija sam? Izlazim u trenerci, nenašminkana, saplićem se na ravnom, zalivam se kafom… pa naravno da će „obožavalac“ biti razočaran kada me sretne. Šteta…
O emocijama da ne pričam. Očekuju da se ponašam kao da sam na pragu „Laze“ da bih pokazala nivo zainteresovanosti. Trebalo bi ranom zorom da pošaljem bar deset poruka, ako ne dobijem odgovor u roku od dva minuta da glavom razbijem vrata, da na ignorisanje plačem bar tri dana, da pravim ljubomorne scene, da u santimetrima merim razmak dok hodamo jedno pored drugog… E pa to ludilo se plaća. Proverite koliki honorar dobijaju učesnici rijalitija. Šteta…
Da se vratim na početak teksta i pitanje „Ko je kriv?“
Da li me je zeznula Pepeljuga koja blagotelećim pogledom gleda u princa dok joj on na kolenima obuva cipelicu. Ili me je upropastila uspavana lepotica koja ne bi preživela bes, ljubomoru i otrov da princ nije uzeo stvar u svoje ruke. One, onako smotane, ne mogu ni stepenik da pređu ako ih princ ne drži za ruku.
Da li je trebalo da odrastam uz Hogara Strašnog? Da kao Helga zveknem kriglom o sto i da se zabavljamo tako što obaramo ruke. A kada ne sluša, da mu zalepim šamarčinu. Vaspitnu…
Da li je kriv retroGADNI Merkur koji nikako da izađe iz mog horoskopa? To mi već dođe kao hronična bolest. Ma duže traje od Korone.
Da li su krivi momci koji nisu čitali bajke dok su odrastali? Dajte, dovedite se u red. Zasucite rukave, prekopajte kutije sa starim slikovnicama, pa krenite redom. To vam je bitnije gradivo nego bilo koja fizika, matematika… Današnji momci se upoređuju sa devojkama. Odmeravaju ko je koga prvi zvao. Ako je devojka na poruku odgovorila posle pet minuta oni čekaju da odgovore za šest. Misle da su sve devojke iste. Uništavaju emocije zbog straha. Dure se… Šteta.
Vidim da sam neprilagođena ovom modernom vremenu i da u mojoj glavi još postoje prinčevi i princeze. U muškom i ženskom rodu. Nežniji i jači pol. ONA i ON. I to bez kompromisa. Šteta…
Ipak, u mom ljubavnom životu zanimljiva je jedna sitnica. Čini mi se da me mame vole više nego njihovi sinovi. Valjda vide i ono „bajkovito“ u meni. Pa, ako mi je za utehu, lakše ću stići do snajke nego do bajke. Šteta…
Autor knjige Sedam smrtnih virusa
Izvor: Detinjarije.com
Bas mi se svidjaju tvoji testovi, redovno citam iako imam 40 godina. Ovo sa princevima me potseti na jednu moju fiksaciju iz detinjstva, koju nisam ama bas nikom nikad ispricala, preveliki blam 🙂 Obozavala sam bajke naravno, to su jos bile one gde su princeze bile fine i nemocne. Imala sam 8,9 godina i u nekom casopisu tipa Bazar ili Ilustrovana politika izasla je prica o porodici Karadjordjevic, oni su tek tada prvi put dosli u zemlju i bili su medijski hit. Imali su tri sina, otprilike mojih godina. Dvojica su bili blizanci I jedan malo stariji cini mi se. Tu su bile i njhove velike slike, zatim interesovanja I jos svasata o njima. Ja sam danima nosala taj casopis pokusavajuci da odlucim za koga cu se od njih trojice udati. Dvojica mi se i nisu bas nesto svidjala a jedan mali malo bucmast, sa tamnijom kosom mi je bio bas simpatican. Ali, avaj, on je bio mladji od mene sto je u mojoj glavi tada bila nepremostiva prepreka (valjda je u mojoj potodici I okolini bilo uobicajeno da muz bude stariji pa Sam mislila da to tako Mora) :). Ps. Sa 17 godina upoznala sam svog „pravog“ princa i evo vec 23 godine zivimo bajku….