Piše: Natalija Tomić, 17 godina
Sećate li se svih onih strepnji u trudnoći? Da li pamtite porođaj? A prvi dodir i zagrljaj i miris bebe? Sve neprospavane noći? Radost zbog prve izgovorene reči? Prohodavanje? Strah i trčanje po lekarima? Maženje? Prve petice? Sav trud uložen u savršene rođendane? A onda kada ste mesecima odvajali novac da bi svog tinejdžera obradovali novim modelom patika?
I… sada sedite i podvlačite crtu. Da li vam sve izgleda kao „Džabe ste krečili?“
U svim tekstovima do sada, pa i u ovom, obraćam se roditeljima. Sigurna sam da će me većina podržati i primeniti bar neki moj predlog. Manjinu molim za saradnju i nadam se da će napokon početi da mi veruju. Iako su manjina, opasniji su nego većina. Greške koje, nadam se nenamerno naprave, imaju ogromne posledice i širinu. Utiču na zajednički život u porodici, detetovo društvo, školu pa i na buduću detetovu porodicu. A to što roditelj može da te upropasti, ne može niko.
E, da jednoga dana ne bi bilo „džabe ste krečili“ danas je pravi trenutak da porazgovarate sami sa sobom. Napravite spisak onoga šta bi i kako bi vi voleli da bude. Ostavite papir da prenoći pa sutradan precrtajte višak. A biće viška, garant. Neka ostane ono što je vama zaista važno. Kada završite razgovor sa sobom, kažite svojoj deci da želite da razgovarate. U mojoj porodici zakažemo kućni savet a „rade“ mamine rečenice tipa: „E moramo nešto da rešimo. Sitnica je ali mene baš opterećuje. Hoću malo da sredimo život pa da svima bude lepše. Da li ubuduće može …“
Mama to kaže sasvim lepo ali i ozbiljno. Kaže konkretno i jasno. Onako ljudski i prijateljski. Deluje nam razumno pa se svi složimo. A onda priču nastavimo prepričavajući neki sitan trač ili događaj. Uglavnom je završimo, kao svako dobro druženje, smehom. Zato nam nikada nije teško kada zakaže nov sastanak.
Znači, akcenat priče stavite na svoj život. Budite pristrasni prema sebi. Ne oklevajte da kažete koje su vaše želje i nadanja. Kažite šta vas plaši. Pitajte decu šta misle da biste mogli još kod sebe da promenite kako bi vam život bio kvalitetniji i bolji. Mi volimo da budemo pitani. Volimo da budemo korisni. A kada vidimo da ste nas i poslušali, postigli ste najbolji mogući odnos sa decom.
Takvi sastanci su našim roditeljima pomogli u nekim važnim životnim odlukama. Kažu da „od šume nisu videli drvo“ i da smo im našim savetima „otvorili oči“ i „spustili na zemlju“. Pritom smo i moja braća i ja učili kako da rešavamo naše nedoumice. Dešava se da i neko od nas sazove sastanak.
Ima još jedna stvar koju morate da promenite ukoliko vam je praksa. Ne prebacujte nam nešto što ste uradili za nas. Naravno da će izgovoreni ili neizgovoreni komentar biti „ Ko te terao“. Pa zaista? Da li vas je neko terao? Jeste. Vi sami sebe. Zašto? Zato što ste to želeli. Istina?
Mi smo to rešili po sistemu „nešto se mora a nešto se želi“. Na jednom od sastanaka smo to razjasnili. Potvrdno upitnom rečenicom nam je nabrojano koje su to obaveze roditelja. Kada smo se složili sa roditeljima, objasnili su nam da sve ostalo što urade, rade zato što žele da nam ugode, da nas obraduju i usreće. Objasnili su nam da to i njih usrećuje ali da nekada mogu a nekada ne. I tako funkcionišemo. Niti oni nama nešto prebacuju, niti mi njima zameramo. Skoro da nam je neprijatno kada nam sa osmehom donesu sendviče dok gledamo tv ili smo na kompjuteru i igramo igricu. A i tako smo ponešto naučili. Pa uzvratimo i mi…
Kako ne bi jednoga dana doživeli pad volje, izgubili motivisanost i zapitali se da li iko vidi sav vaš trud, bolje je da to rešite odmah. I zapamtite, ne morate vi baš sve. Sačekajte ponekad da vas pitamo za pomoć.
Dok vam pišem, gledam u sok na stolu.
Na pakovanju piše „ Dragi moji, postao sam bolja verzija sebe!“
Pa kad može tetrapak, zašto ne bi mogli i vi?
Voli vas Natalija
Autor knjige Sedam smrtnih virusa
Izvor: Detinjarije.com
