Piše: Natalija Tomić
Drage mame, vi koje imate jedno dete, pa još sina, e neka nam je srećan ovaj tekst.
Nema greške, sina jedinca prepoznam na kilometar. Ili su previše fini i kulturni ili previše puni sebe i bahati. Pa kako, rodila ga je majka kraljica. Ocu sinčinu. Dedi unuka naslednika. Babi ponos i mangupa. Prvo pa muško (a dalje ako bude, šta bude). Ostvarili se snovi i sva porodična sreća. Nema dalje osim što i njega ubede da je kao poseban. I stvarno se uzvezde bez argumenata, što bi Balašević rekao: „Ja sam babin sin jedinac… Mater svima…“
Moj najstariji brat je pune tri godine bio jedinac sa svim povlasticama koje ta titula nudi. Čuvali su ga mama, tata, baba i deda. Četvoro na jedno malo, nejako dete. I sada prepričavaju kako je bio dete koje nikada nije plakalo. Mislim se, a i što bi. Na proslavi njegovog prvog rođendana hit pesma je bila „Rodio se sin, mali gospodin…“ Svi su se smejali kada je progovorio jer se predstavljao: „Ja sam sinče jedinče.“ Kada sam se ja rodila, uzdrmala sam mu tron. Odjednom je morao sam po nošu, da donese pelenu za mene, da pridrži kremu, da bude drugi u redu za kupanje… Tada je prvi put čuo reči: sačekaj malo, budi tiši, hajde sam… Ubrzo smo dobili i petog člana porodice pa se prvenac pomerio na treće mesto.
Jednom prilikom, a već smo svi bili školarci, mlađi brat i ja smo dodatno iznervirali prvenca. On se, onako ljut, okrene prema mami: „Što si morala i njih da rodiš?“ Mama ga smireno pogleda a onda još mirnije odgovori: „Pogledaj koliko energije ja trošim na vas troje. Da si sam, sva ta energija bi bila usmerena samo na tebe. Ti bi bio moj lični projekat savršenstva.“ Nikada više nije postavio tako glupo pitanje jer je očigledno shvatio da smo ga spasili. I ne, ne šalim se. Morao bi da bude najbolji, najlepši, najuspešniji, naj… naj… Ovako, podelismo mamino vreme i snagu na tri dela pa ostadosmo poprilično normalni.
Pričamo često, onako opušteno, o nekom našem budućem životu. Prva stvar koju smo shvatili je da se život deli na dva dela. Prvi je život sa mamom i tatom a drugi je život sa budućim mužem ili ženom. U prvom delu je sve vrlo predvidivo. Nema neke velike nauke. Za drugi deo ne znam šta bih rekla. Čini mi se kao ruski rulet. Mama podeli zadatke braći a ako se oni nešto pobune njena čuvena rečenica je: „Ajde, ajde, neću da me sutra snajka psuje kako ste nesposobni“. I to kod njih pali. Odmah se uozbilje. Kada je mrzi da se bakće sa njima opet ima svoju rečenicu: „Neka, dovaspitaće ih žena“. Kod nje je ta situacija sasvim jasna. Mislim da će biti dobra svekrva jer sasvim logično prihvata situaciju da u braku sin treba da se dogovara sa ženom a ne sa mamom. Jedino što treba da urade je da promaše budalu.
Za moj slučaj je već zabrinuta. Nije joj baš do zezanja. U današnje vreme je sve više porodica koje imaju jedno dete. Znači, i jedinaca je sve više. Na ovim našim prostorima je još uvek rasprostranjen kult majke poglavice. Ko dirne u pleme, bolje da je mrtav nego da se njoj zameri. Udati se za jedinca ne znači osnovati novu porodicu. Možeš samo da se priključiš postojećoj i moliš Boga da procene da si dovoljno dobra za njihovog sina. A to će biti na kukovo leto. On može da ide na fudbal sa drugarima, u kafić na piće-dva, da spava kada dete plače, može svašta nešto… ajde ti snajka kreni u teretanu, u kafić, ajde usudi se da ne čuješ dete… ajde samo probaj. Potpisala si doživotno ogovaranje.
Evo na primer, ja. Ja sam neko ko tačno zna šta hoće a šta neće. Volim da spavam. Kada nešto radim ne volim da me neko prekida. Posebno ne da me ispravljaju. Mrzim neodgovorne ljude. Ne podnosim razmaženu decu. Poludim kada me lažu. Volim dobru organizaciju bez izmena u poslednjih pet minuta. Ne volim da mi se ulaguju. Nikako ne psovanje. Volim pažnju u obliku sitnica. Porodica mi je veoma važna a poverenje i sigurnost nezamenljivi. I zamislte takvu mene, da se zaljubim u sina jedinca neke mame kraljice. Tačno bi se desila propast carstva. Pa nisam ja njeno dete usvojila pa da mu izigravam drugu mamu i još da se borim čija reč ima veću važnost.
Mame kraljice, skinite krune dok još nije kasno. Budite kraljica u srcu vaših sinova. Napravite od njih odgovorne i sposobne momke, sutra pažljive muževe i dobre očeve. Oni će samo tako biti ostvareni i srećni.
I molim vas, prekinite da koristite naziv „naslednik“. Pomisliće neko da nasleđuju najmanje kuću na Dedinju, neko slavno prezime ili titulu. Tačno ću jednom da se ne suzdržim i pitam: „A šta nasleđuje?“ A vi ako smete kažite: „Kuću staru sto godina u vukoje…, escajg pokojne prababe i šečernu bolest“.
Pa stvarno, šta ste se toliko uzdigle što ste majke sinova? Ništa posebno niste radile da bi to bio sin, možda eventualno zavijale na mesec, ali to bi bila sva nauka. Pa šta? Ajde vi budite kraljice i carice pa podignite i vaspitajte ta vaša razmažena derišta. Onako, ljudski. Ne pravite se važne što imate sina nego kada od njega napravite čoveka. E tada ću vam se pokloniti i skinuti kapu.
A na kraju da pitam i ovo, šta to fali nama devojčicama?
Autor knjige Sedam smrtnih virusa
Izvor: Detinjarije.com
Srećo, ti si sad na nivou onih sto vide da dete vrišti na ulici, pa kaže kako će njeno da bude savršeno i nikad tako nesto nece da dozvoli… Mislim da tvoje godine još uvek ne dozvoljavaju nikakav razgovor o ovakvim temama, jer nemaš ni iskustva ni godina da pišeš ni pričaš o tome.. Sve što pričaš je verovatno iz iskustva nekih maminih drugarica ili same mame, tako da je bolje da se družis sa svojim vršnjacima, pa polako stiče iskustvo o stvarima iz teksta… Pozdrav za tebe
Draga majko kraljice,
verujem da imam sasvim dovoljno godina da podsetim mame kraljice da sa samo malo „normalnog“ i pozitivnog ponašanja uz sina jedinca mogu dobiti i ćerku a u suprotnom, veoma lako, mogu da „izgube“ sina. Nisam ja to izmislila ali me zabrinjava ono što vidim oko sebe. Posebno sam u čudu što takve mame neće ili ne mogu da shvate tekst. Neka im je sa srećom.
Problemi iz teksta su sasvim validni, ali nije uzrok u bivanju jedinac već u patrijarhatu. Tu čak i više krivim očeve takvih sinova od majki, jer deca uče iz primera. Inače ja živim već godinu dana sa jedincem i uopšte nije ovakav (za razliku od mog oca koji nije jedinac, a ne ume da usisa kuću bez da mu se deset puta traži). Nesposobnih i lenjih muškaraca nažalost ima svuda, ne samo među jedincima. Svetlost na kraju tunela je da su mlađe generacije muškaraca ipak u proseku bolje i spremnije da ravnopravno dele kućne poslove i brigu o deci, a i da je naša generacija devojaka probirljivija i više drži do sebe od naših majki.
Sedam godina sam bio sin jedinac , onda sam dobio prvo mlađeg brata , pa sestru. I zapravo moja mlađa sestra se uvek ponašala gore nego srednji brat i ja zajedno. Mislim da je ovaj tekst nebulozno glup zbog više razloga. Kao prvo: Dete od 3 godine koje slaže prosto proširenu rečenicu na nivou osobe sa bar 5 razred osnovne i koje ima koncept šta znači biti jedino dete je genije i trebalo ga je učlaniti u MENS-u ne osuđivati ; kao drugo: „naziv“ naslednik se koristi podjednako za svu decu , jer deca jesu naslednici onoga što će ostati iza njihovih roditelja. ; kao treće: nije tačno da su najstarija deca najviše voljena i titrana, to ljubomora mlađe sestre i ego govore iz tebe jer misliš da zato što je stariji ima više prava i privilegija, a i treba da ima jer ima i više obaveza.
I samo da dodam moja brat je 8 godina mlađi od mene a sestra 10 , ja imam 29 godina, moju sestru niko ne osuđuje što je već primenila preko 30 momaka u roku od tri godine ali zato kad sam raskinuo vezu sa svojom devojkom i krenuo da se zabavljam sa tačno 7mom od kad sam prvi put krenuo sa 15 dobio sam takvu kritiku i rečenicu“Moraš da se ženiš šta čekaš“ od svojih roditelja. Tako da nemaš ni iskustva ni godina da pišeš ni pričaš o tome idi zabavi se nečim , a ne da ovde mešaš pojmove- najstarije dete i jedino dete. Nisu ni ćerke jedinice ništa bolje od sinova jedinaca, ali nisu krivi oni krivi su roditelji koji od njih nisu mogli da naprave ljude.
A.R. Apsolutno ste u pravu. Uopšte nisam tako videla problem ali ste mi otvorili oči. ustvari zaista zavisi od oca više nego od majke. To je nova buduća tema. Hvala
Zabrinuti stariji brate, nisi baš razumeo tekst.
Uostalom, nije isto u svim porodicama, nisam ni pisala kako je danas. I kod nas je sada najmlađi brat najveća maza i najlakše prolazi kroz život ali on je i najopušteniji pa valjda to ide jedno sa drugim. Od najstarijeg se najviše očekuje a meni je najlakše posebno što sam jedina devojčica u porodici. Mi smo vremenom naučili da koristimo pozicije. Npr. kada nam treba nešto ozbiljno važno, najstariji brat razgovara sa roditeljima.Kada napravimo budalaštinu, zadužen je najmlađi brat jer on sve prebaci na šalu. Nisam pomešala pojmove, i nije isto najstarije dete i jedinac ali najstarije ima bar nekoliko godina da oseti kako je biti jedinac. A definitivno sve zavisi od roditelja, tu se slažemo.