Zamislite scenu, verujem da ste je doživeli, ako ne, onda makar videli: sedite za stolom kod rodbine i neko vas pita: „Hoćeš još malo da ti sipam?” I u vašem se tanjiru nađe nešto što niste hteli ni da omirišete. Ili zamislite da vas kolega sa faksa pita: „E, hoćeš da uradiš i moj deo seminarskog, ja baš ovih dana imam neku frku, ja ću ti se idući put odužiti?” Ili vas kolega na poslu pita: „Ej, ja idem na godišnji, ‘ajde me menjaš, nema puno posla, sve je već završeno.” Ili vaš šef pita: „Hej, imam jedan zadatak, hteo sam da ga dam Peri (ako se zovete Pera, čitaj Žika), a znaš Peru, on će to zbrljati, ali znam da bi ti to najbolje uradio.” Ili vas patner pita: „Hej hajde da imamo još jedan seks danas.” I pred vama se nađe nešto što uopšte niste hteli da kušate.
Što da ne (samo ovaj put)?
Tako se nađemo u rođenom životu, pre ili kasnije, sa hrpom stvari koje nisu naše stvari i sa hrpom obaveza koje nisu naše obaveze. Ili u krajnjoj liniji, radimo ono što nam se ne mili, jer je taj neko naš, drag nam je ili verujemo da moramo. Pomislite, što da ne? I onda vam um da nekolicinu odgovora zašto je OK da to preuzmete na sebe.
Šta mi tu dobijemo?
Bilo bi netačno reći da u ovakvim situacijama ne dobijamo ništa. Dobijemo potvrdu da smo fini, lepo vaspitani, dobri, da smo super kolega i zaposleni. Dobijemo potvrdu da smo super žena ili muškarac, jer smo zadovoljili partnera. Nekad dobijemo i tapšanje po ramenu, a nekad sami sebe potapšemo. Vidi mene kako sam dobar. Ali to zapravo nije sve. Ono što svakako dobijemo je da izbegnemo neprijatnost koja dolazi iz toga da kažemo: „Ovaj put, gari moj, ipak ne.” Dobijemo da izbegnemo popreke poglede i potencijalne konflikte, jer je suprotstavljanje želja u polju komunikacije prostor za konflikt. Dobijemo privremeni „mir” jer nismo talasali. Verujemo da smo na ovaj način zadržali posao, sliku koju drugi o nama imaju i dobre odnose.
Crvene lampice i crvene zastave
Da ne bude zabune, biti usmeren na tuđe potrebe je sasvim u redu. Problem nastaje onog trenutka kada tuđe potrebe stavljamo ispred svojih ili kada im izlazimo u susret kako bismo izbegli neprijatnost koja dolazi uz odbijanje. Problem nastaje kada se upali crvena lampica, a to je onaj osećaj koji prati misao: zašto sam ponovo pristao na ovo isto? To je svakako crvena lampica, vreme za obratiti pažnju kako drugi put pametnije.
Šta bi onda bila crvena zastava?
Crvena zastava počinje da se viori onog momenta kada ovakvo naše ponašanje počinje da se podrazumeva. Kad mi počnemo da ga podrazumevamo i kada to drugi iskomuniciraju sa nama, na neki od načina, spretan ili ne. Ako želite da se upustite na autoput ka sindromu izgaranja, onda ostavite da se zastave viore. Ako želite da zanemarite svoje vreme, potrebe i obaveze, ostavite da barjak tuđih želja stoji nad vašom agendom i glavom.
Zašto su ovo crvene zastave?
Zato što, kao prvo, podrazumevamo da je normalno da skrajnemo sopstvene potrebe nauštrb tuđih, koliko god da je urgentno i važno odgovoriti na njih. Kao drugo, mi na ovaj način narušavamo naše odnose, iako deluje da to nije slučaj. Ne komuniciramo jasno i otvoreno i uskraćujemo onoga sa kime smo u odnosu stvarnih informacija. U odnosima koji nam nisu bliski, ovo je možda nekad manje bitno, ali ostaje onaj deo da na sebe uzimamo odgovornost za tuđe obaveze i zadatke.
Sa čime ovo često ide u paketu?
Fokus na tuđe potrebe često ide ruku pod ruku sa netraženjem pomoći i podrške kada su nama one stvarno potrebne. Ako smo naučili druge da smo tu za njih bez obzira na nas i sve ono što nas čini nama, biće neobično kada se mi oglasimo da nam treba podrška, jer smo druge uverili svojim ponašanjem da možemo da se bavimo ne samo onim što je naše, već i onim što je njihovo.
I sa čime još?
Ako imamo uverenje da je odraz dobrih odnosa da budemo tu za druge, možemo vrlo lako imati i obrnuto očekivanje: budi tu za mene. Naročito često se može javiti kao ideja da ako sam ja tu za tebe, bićeš i ti tu za mene. Ovo zovemo očekivanje reciprociteta, a to je zapakovan način da kažemo: ja tebi, ti meni. Ono što se u realnosti dešava, je da nekada ovo „ti meni” izostaje, naročito ako ovo nismo jasno tražili od drugih. Kada „ti meni” izostane, možemo imati doživljaj povređenosti, ljutnje, izneverenosti, odsustva stvarne brige za nas, i slično. A sa čim ovo često ide? Pa, sa našim ćutanjem o tome. Jer ne želimo da narušimo odnose. I krug se tako nastavlja: mi ćutimo, ne komuniciramo da nešto ne želimo, izbegavamo suprotstavljanje i neprijatnost, sa željom da održimo harmonične odnose, bili oni bliski ili ne.
