Idealna slika zapravo izgleda ovako: roditelj pruža iz ljubavi, a dete prima sa zahvalnošću. Tada su svi srećni, to je slika harmonije koja ispunjava srca svih uključenih, ima tendenciju da traje i da oboji život najlepšim bojama.
Šta podrazumevamo pod tim da deca treba da budu zahvalna?
Ne mislim da deca treba da za svaki pun tanjir kažu hvala, već da se prema roditeljima ponašaju tako da emituju ljubav i poštovanje jer time pokazuju da imaju svest o tome koliko primaju i da to što dobijaju vrednuju i cene.
(Ovde moram da se ogradim od ideje da deca u znak zahvalnosti treba da žive životom koji roditelju odgovara ili da postane biće koje ispunjava roditeljska očekivanja. Ovakvi stavovi predstavljaju ozbiljne poremećaje zdravog odnosa i nema nikakve veze sa ovim tekstom.)
Kako da znamo da li je to naš slučaj?
Harmonija je definitivno ugrožena, ako:
– dete roditelja upoređuje sa drugim roditeljima koji ,,pružaju veći nivo usluge“,
– ako dete vrši pritisak da dobije više novca,
– ako dete koristi reči kao što su “to je tvoja dužnost” ili “ti to moraš” ili “sam si kriv što si me rodio”
– ako ne vode računa o svojim stvarima, lako troše i očekuju mnogo za sebe,
– ako smatraju da je najbolje parče mesa njihovo pravo, a ne lep roditeljski gest,
– ako ne vode računa da li će ostati ručka i za tatu koji se poslednji vraća kući,
– ako ih nije briga što mama već petu sezonu ide u istim cipelama sa istrošenom petom, a oni očekuju patike od 15 000…
Kako se ovo leči?
U toj situaciji, ravnoteža može biti ponovno uspostavljena samo u jednom slučaju – ako roditelj povuče svoje ,,činjenje“ i insistira na tome da sve u životu treba zaslužiti, nešto radom, a nešto lepim postupcima.
Ako osetite da vas dete podrazumeva, da se ponaša bahato, da vaše tretira kao da je njegovo, ne dvoumite se, sve povucite i nedvosmisleno insistirajte na reciprocitetu tj. na ravnoteži između davanja i primanja. Dajte samo ako od dece primate. Vi njima skuvan ručak, oni vama lepu reč i sklonjene tanjire.
Da li je ovo pomalo sebičan, samoživ stav?
Ne! To je najbolje što možete da uradite za svoje dete, ali i za sebe.
U suprotnom, oboje tonete. Vi gubite osećaj zadovoljstva u roditeljskoj ulozi i počinjete da o sebi mislite kao o otiraču za cipele, a vaše dete gubi šansu da odraste u dobru, plemenitu i ljubavlju nadahnutu osobu.
Zašto neki roditelji pristaju na ovakav tretman?
Najčešći uzrok je neko osećanje krivice ili nedovoljnosti, neadekvatnosti koje roditelje dovodi u situaciju da ne cene sebe i da onda pristanu da budu tretirani sa nepoštovanjem.
Ovo niko ne zaslužuje.
Reciprocitet u davanju i primanju je uvek veoma važan, jer se u suprotnom gubi lepota darivanja, opada volja da se u tome dugoročno istraje, dobrota prelazi u glupost, žrtva iz ljubavi se pretvara u žrtvu iz slabosti i sve biva okrenuto naopačke, tako da svetla strana najplemenitije životne uloge, roditeljske uloge, postaje sakrivena od svih koji su svedoci ovako nezdrave situacije.
Ne dozvolite da ono najlepše i najplemenitije u vama, kao što je roditeljska ljubav, biva zgaženo, uniženo i omalovaženo.
Radujem se kad pomažem!
Biljana Grbović
Izvor: Ličnirazvoj
