Kako da deca sama odluče da budu dobra?

Dozvoliti detetu da preuzme ličnu odgovornost

Odrasli koji se suočavaju sa problemima odgajanja dece mogu dosta naučiti iz Fridmanove studije. Recimo da neki bračni par želi da ureže svojoj kćerki u svest da je laganje pogrešno. Oštra, jasna pretnja („Loše je lagati, dušo, i zato ako te uhvatim u tome, skratiću ti jezik!“) mogla bi biti delotvorna kada su roditelji prisutni ili kada devojčica misli da može biti otkrivena. Međutim, pretnja neće postići veći cilj, i neće je ubediti u to da ne želi da laže jer ona sama misli da je to pogrešno. Da biste to uradili, potreban je mnogo suptilniji pristup. Mora se dati razlog koji je dovoljno jak da je navede da uglavnom bude iskrena ali ne toliko jak da to shvati kao očigledni razlog svoje iskrenosti. To je težak posao jer će se taj jedva dovoljni razlog razlikovati od deteta do deteta. Za jedno dete može biti dovoljna jednostavna molba („Loše je lagati, dušo, pa se nadam da ti to nećeš činiti“); za drugo će možda biti potrebno dodati nešto jači razlog („… jer ako to uradiš, razočaraćeš me“); za treće dete će verovatno biti potrebno i blago upozorenje („… i verovatno ću morati da učinim nešto što ne želim“). Mudri roditelji će znati kakav će razlog delovati na njihovu decu. Važno je koristiti razlog koji će na početku proizvesti željeno ponašanje i istovremeno dozvoliti detetu da preuzme ličnu odgovornost za to ponašanje. Dakle, što je manje prepoznatljiv spoljni pritisak koji takav razlog sadrži, utoliko bolje. Izbor pravog razloga nije lak zadatak za roditelje, ali napor se isplati, jer će on verovatno predstavljati razliku između kratkoročne saglasnosti i dugoročne obaveze. Kako je Samjuel Batler napisao pre više od 300 godina: „Onaj ko se složi protiv svoje volje, i dalje isto misli.“

Pročitajte i: Roditeljske greške zbog kojih deca ignorišu ono što im govorimo

Odlomak iz knjige „Uticaj“ Roberta Čaldinija (Vulkan izdavaštvo, 2012.) Tekst prenosimo uz dozvolu izdavača.