Kako da deca sama odluče da budu dobra?

Pretnja (ni)je delotvorna

Dakle, snažna pretnja je bila uspešna dok su dečaci mislili da bi mogli biti uhvaćeni i kažnjeni. Naravno, Fridman je to već pretpostavio. NJega je, u stvari, zanimalo koliko je ta pretnja delotvorna za usmeravanje kasnijeg ponašanja dečaka, kada on više ne bude u blizini. Kako bi saznao šta će se onda dogoditi, poslao je jednu mladu ženu u tu školu oko šest nedelja nakon što je on bio tamo. Ona je izvodila iz učionice po jednog dečaka da učestvuje u jednom eksperimentu. Ne pominjući nikakvu vezu sa Fridmanom, otpratila je svakog dečaka u prostoriju sa onih pet igračaka i dala mu test crtanja. Dok je bodovala test, rekla je dečaku da se može igrati bilo kojom igračkom u prostoriji. Naravno, skoro svi dečaci su uzeli neku igračku u ruke. Zanimljiv je bio rezultat da je, od dečaka koji su se igrali nekom igračkom, 77 posto odabralo da se igra robotom koji im je ranije bio zabranjen. Fridmanova ozbiljna pretnja, koja je bila tako uspešna pre šest nedelja, bila je skoro potpuno bezuspešna kada on više nije mogao da je podrži kaznom.

Pročitajte i: Neka sto prvi put bude drugačiji (ili kako komunicirati sa decom)

Međutim, Fridman još nije završio. Malo je promenio postupak sa drugim uzorkom dečaka. Fridman je i ovim dečacima na početku pokazao pet igračaka i upozorio ih da se ne igraju robotom dok on ne bude u sobi nakratko jer: „Nije dobro igrati se robotom.“ Ovog puta, Fridman nije previše zaplašio dečaka kako bi ga strahom naterao na poslušnost. Jednostavno je izašao iz prostorije i posmatrao kroz jednosmerno ogledalo kako bi video da li je njegovo upozorenje dovoljno da se dečak ne igra zabranjenom igračkom. Bilo je dovoljno. Baš kao i kod prvog uzorka, samo je jedan od 22 dečaka dodirnuo robota u toku kratkog vremena dok je Fridman bio odsutan.

Upozorenje je bilo dovoljno

Prava razlika između dva uzorka dečaka pojavila se šest nedelja kasnije kada su imali priliku da se igraju igračkama dok Fridman više nije bio u blizini. Desilo se nešto čudnovato sa dečacima kojima ranije nije bilo strogo priprećeno da se ne igraju robotom: kada su dobili slobodu da se igraju bilo kojom igračkom koju žele, većina je izbegla robota, iako je to bila daleko najprivlačnija od pet raspoloživih igračaka (ostale su bile jeftina plastična podmornica, dečja rukavica za bejzbol bez lopte, nenapunjena puška igračka i igračka traktor). Kada su se ovi dečaci igrali jednom od pet igračaka, samo 33 posto je izabralo robota.
Nešto dramatično se dogodilo obema grupama dečaka. Za prvu grupu, to je bila Fridmanova ozbiljna pretnja kojom je podržao svoju izjavu da je igranje robotom „pogrešno“. Ona je bila sasvim delotvorna dok je Fridman mogao da ih uhvati ako prekrše njegovo pravilo. Međutim, kasnije, kada više nije bio prisutan da posmatra ponašanje dečaka, njegova pretnja je bila nemoćna i njegovo pravilo je zbog toga zanemareno. Jasno je da pretnja nije naučila dečake da je igranje robotom pogrešno, nego samo da to nije mudro raditi dok postoji mogućnost kažnjavanja.
Za druge dečake, dramatičan događaj je došao iznutra, a ne spolja. Fridman ih je takođe obavestio da je igranje robotom pogrešno, ali nije na to dodao nikakvu pretnju kaznom ukoliko ga ne poslušaju. Postojala su dva važna rezultata. Prvo, samo Fridmanovo upozorenje je bilo dovoljno da spreči dečake da se igraju robotom dok je on nakratko bio van prostorije. Drugo, dečaci su preuzeli vlastitu odgovornost za svoju odluku da se ne približe robotu za to vreme. Doneli su odluku da se nisu igrali njime jer oni nisu to želeli. Na kraju krajeva, igračka nije bila povezana sa strogom kaznom koja bi nekako drugačije objasnila njihovo ponašanje. Prema tome, nekoliko nedelja kasnije, kada Fridman nije bio u blizini, oni se i dalje nisu obazirali na robota jer su se promenili iznutra tako da su verovali da ne žele da se igraju njime.