Kako je stručno mišljenje uništilo roditeljsko samopouzdanje

Razmotrimo li literaturu o podizanju dece, možemo videti da se stručno mišljenje razvijalo u četiri faze, piše Kristofer Laš u knjizi Narcistička kultura. Za svaku fazu smatralo se da predstavlja napredak u odnosu na onu prethodnu:

Bihejvijorizam:

Strog raspored  hranjenja i kontrolisani kontakti roditelja i dece obeležili su ovaj pravac. “Kad su počeli da odvraćaju ljude od praktičnih načina odgoja i “majčinskog instinkta”, dečji lekari i psihijatri osuđivali su “isuviše zaštitničku ulogu majke” i podsticali roditelje da poštuju detetovu “emocionalnu nezavisnost””. Na majčinsku ljubav počelo je da se gleda kao na nešto samo po sebi opasno, a na novo učenje kao način da roditelji deci prenesu “slobodu od emocionalne vezanosti za svoje roditelje”. Činjenica, da napad na majčinski instinkt umanjuje samopouzdanje majki, smatrana je dobrom, jer je to samopouzdanje “počivalo na neznanju i samozadovoljstvu”.

Preispitana permisivnost

Kasnih 30-ih i toko 40-ih godina dvadesetog veka, popularizacija naprednog vaspitanja i vulgarizovane Frojdove teorije urodila je “permisivnošću”, piše Laš. Bebe se više nisu hranile po rasporedu, već na zahtev; sve je trebalo raditi prema “potrebama” deteta. Do skoro smatrana “opasnom”, roditeljska ljubav opet se počela smatrati “dužnošću”. “U praksi se to pretvorilo u obavezu da u svakom trenutku života deca osete da su željena.”

I permisivnost, kao i bihejvjorizam, zasnivali su se na predubeđenju o pogubnom uticaju autoriteta i tradicije na odgoj dece. Kako piše Hilde Bruh u knjizi “Ne bojte se svog deteta”, psihijatrijski imperijalizam zaustavio je spontanost i doveo mnoge roditelje u “stanje nametnute nelagodnosti”. U strahu da ne ponove greške svojih roditelja, savremeni roditelji odbacili su korisne vaspitne postupke iz prošlosti i prihvatili “rutinizirane poluistine stručnjaka za zakone življenja” što je, kako Laš primećuje, stvorilo pustoš usled uništenja starijih oblika autoriteta. Još daleke 1952. godine Bruhova piše o tome kako se psihijatrija pretvorila u sluškinju reklame koja pokušava da iskoristi “želju roditelja da svojoj deci učine dobro”. Stručnjaci roditelje drže u stanju stalne anksioznosti; tad se pojavljuje reklama koja im nudi rešenje.

Kult autentičnosti

Kao reakcija na isuviše permisivni pristup koji zanemaruje potrebe roditelja na uštrb dečijih potreba, u modu se vratilo insistiranje da su roditeljske potrebe jednako važne,  a majčinski instinkt opet je dobio uvaženo mesto. “Verujte u sebe. Ono što majke i očevi instinktivno žele da urade za svoju odojčad, obično je i najbolje,” poručuje dr Spok u svojoj čuvenoj knjizi o nezi dece.

Dok su u prethodnim razdobljima stručnjaci savetovali roditeljima da prihvate jedan ili drugi set pravila, 50-ih godina roditeljima počinje da se poručuje da veruju sopstvenim osećanjima i pre svega budu spontani, “u dodiru sa sopstvenim emocijama” kako bi ih preneli drugima. U skladu sa ovom doktrinom, u razgovoru sa decom ne treba upotrebljavati objektivne tvrdnje, deci ne treba nametati uverenja, etičke sudove i vrednosti. Ako dete učini nešto što roditelja ljuti, ne treba suditi o detetovom postupku, već samo iskazati emociju ljutnje, savetuju zastupnici ovog roditeljskog metoda. “Detetu je važnije da zna šta oseća nego zašto to oseća”

Psihološki odjeci “transfera funkcija”

Stručnjaci su u jednom trenutku uočili narastajući problem “transfera funkcija” tj. trenda da je roditeljska uloga u podizanju dece sve manja, dok je uloga stručnjaka i institucija sve veća. “Roditeljima je ostalo da svojoj deci prenesu gotovo samo ljubav; a ljubav bez discipline nije dovoljna da osigura generacijski kontinuitet od kojeg zavisi svaka kultura. Umesto da vodi dete, starija generacija se danas bori da održi korak sa klincima, da ovlada njihovim nerazumljivim žargonom pa čak i da ih oponaša u oblačenju i ponašanju, sve u nadi da očuva mladalački izgled i duh.”

Te promene, neodvojive od čitavog razvojnog toka moderne industrije, sve više otežavaju deci snažna psihološka poistovećivanja s njihovim roditeljima. Industrija, masovni mediji i prebacivanje brige o vaspitanju na institucije neprimetno su izmenili kvalitet odnosa roditelja i dece. To je stvorilo ideal savršenog roditeljstva, istovremeno uništavajući samopouzdanje roditelja da su sposobni da ispune najosnovnije zadatke podizanja dece. Savremena majka je zavisna o stručnjacima i nikada nije bezbrižna i samopouzdana, niti sposobna da spontano izražava svoje majčinske osećaje. Ona guta knjige o dečijem razvoju kao da želi da položi neki ispit ili pobedi na takmičenju, istovremeno mučena osećajem da neiskusno i nespretno obavlja svoje zadatke.

Priredila: Jovana Papan

Izvor: Detinjarije.com

Saveti koji ne zastarevaju: Mene je naučila moja mama, a ja ću moju decu

Nikada pre deca nisu toliko bila okrenuta sebi

Kako da naučite dete da razlikuje svoje želje od svojih potreba

Uspavljivanje odojčadi uzrasta 4 i 11 godina

Dr Ranko Rajović: Neće se to baš meni i mom detetu dogoditi

Većina ljudi se ne zamara da li će se dogoditi nešto loše za dan, dva ili godinu dve. To je odbrambeni mehanizam, koji je razvijan hiljadama godina. Zamislite situaciju gde...

Dr Olivera Aleksić Hil: Našoj deci sve češće potreban psihijatar

Dr Olivera Aleksić Hil, dečji psihijatar u Institutu za mentalno zdravlje, rekla je da u vreme pandemije roditelji imaju veće brige, zbog čega ispaštaju i oni ali i deca. “Stres,...

Šta niste znali o levorukoj deci

U svetu punom dešnjaka levoruke osobe su ipak retkost. O njima postoji puno mitova i priča. Neki kažu da su umetnički nadareniji od dešnjaka, a neki da su naučili da...

Kako prevariti dečake koji piške u krevet

Piše: Кatarina Murašova Čak i deca koja nisu tako mala piške u krevet. Medicinski rečeno imaju enurezu. Ta pojava je daleko češća nego što misle oni koji se nikada nisu...