Najveća greška roditelja
Najveća greška koju roditelji tinejdžera mogu da naprave jeste da veruju da pojedinačne epizode neposlušnosti povlače potpuni gubitak kontrole. S tim uverenjem, često zapnu iz petnih žila, ponekad s kobnim posledicama, kako bi ponovo uspostavili kontrolu koju uopšte nisu ni izgubili. Pooštravanje kazni polako prestaje da daje rezultate, i jedino haos preostaje.
Ne mogu ovo da podnesem. Ništa mi ne dopuštaju. Nek se jebu. Baš me briga šta će mi uraditi. Šta bi, uopšte, još mogli da mi urade?
Potreba da se veče provede s prijateljima, da se bude deo dešavanja, može za bilo kog tinejdžera biti jednostavno isuviše snažna da bi mogao od joj odoli. Pri izboru između pokoravanja roditeljskim pravilima i ne propuštanja zabave s prijateljima, roditeljska pravila će izgubiti bitku. Većina tinejdžera će u određenim situacijama odbiti poslušnost, bez obzira na posledice.
„Čak i kada bivaju prekršena, na pravilima se mora insistirati.“
Šta roditelji mogu da preduzmu da bi kontrolisali svoje tinejdžere? Moraju da donesu pravila i stalno da se suočavaju sa svojom decom kada ona ta pravila krše. Čak i kada bivaju prekršena, na pravilima se mora insistirati. Tinejdžeri će opet biti neposlušni. Ne postoji ništa što bi ih u potpunosti u tome sprečilo. A ima i nekih tinejdžera koji će stalno biti neposlušni, ma šta roditelji radili. Suočavanje je efikasan vid kontrole, ali, kao i sve drugo, funkcioniše samo kod onih koji ipak pristaju na sistem kontrole.
Ko se ponaša kao dete u vašoj porodici?
Van kontrole
Šta činiti sa adolescentima koji pređu granice prihvatljivog? Šta s onima koji potpuno ignorišu pravila, dolaze i odlaze kad im se hoće, možda se drogiraju, opijaju, i druže s prijateljima koji su očigledno loši? Šta roditelji mogu da urade s tinejdžerima koji odbijaju da pomognu u bilo čemu u kući, kojima loše ide u školi, i koji redovno beže s pojedinih ili sa svih časova?
To su situacije u kojima će roditelji možda biti primorani da primene oštrije metode. Možda će pokušati da zatraže pomoć od socijalnih službi ili pravosudnih organa. Neki roditelji mogu reći adolescentu: „Ili ćeš ovde živeti po našim pravilima ili nećeš ovde uopšte živeti“, i onda mogu da ga izbace iz kuće, ponekad mu obezbedivši neko drugo mesto za život, ali nekada i ne. Takve mere mogu katkad da prodrmaju tinejdžera i da ga navedu da se bolje ponaša, ali ukoliko dođe do neke promene ponašanja, ona je najčešće samo privremena.
Roditelji koji zatraže pomoć socijalnih službi ili pravosudnih organa obično shvate da te vlasti ne mogu mnogo toga da urade osim ukoliko protiv njihovog deteta već nisu podignute krivične tužbe zbog krađe automobila, pljački, preprodaje droge, ili nečeg sličnog.
Retko kad se traži pomoć hraniteljskih porodica, jer su one uglavnom dostupne deci koja zaista nemaju gde da žive. Kada postoji roditeljski dom, kada fizičko i seksualno zlostavljanje ne predstavlja pretnju, retko se koriste hraniteljski domovi za kojima je uvek velika jagma.
„Najveća greška koju roditelji tinejdžera mogu da naprave jeste da veruju da pojedinačne epizode neposlušnosti povlače potpuni gubitak kontrole.“
Ponekad roditelji zatraže pomoć stručnjaka za mentalno zdravlje koji mogu biti od koristi. Roditelji se mogu raspitati kod prijatelja i porodičnog lekara za ime nekog stručnjaka koji radi s tinejdžerima i njihovim porodicama. Iznenađujuće je da neki tinejdžeri, možda suprotno od onog što bi se očekivalo, izgleda da vole profesionalno savetovanje. Ponekad se u tim uslovima može raspravljati na neutralnom terenu o porodičnim problemima koji izazivaju teškoće. Tinejdžeri mogu slušati i razgovarati sa savetnicima na način na koji nikada ne bi pristali sa svojim roditeljima. Ali ponekad, čak i uz pomoć najprosvećenijih stručnjaka, tinejdžeri ostaju izvan kontrole.
Koje opcije preostaju? Veoma malo. U takvim situacijama, roditelji su zaglavljeni u istoj kući s tinejdžerom nad kojim u osnovi nemaju nikakvu kontrolu. On ili ona jednostavno nisu poverovali ni u kakav sistem kontrole i najverovatnije nikada neće.
Teško je znati šta je najbolje preduzeti ukoliko se nađete u takvoj situaciji. Ali, roditelji, kad god je to moguće, ne bi trebalo da odustaju. Važno je insistirati na uvažavanju osnovnih pravila čak i kad se ona neprestalno krše.
Opet si došao kući u pola četiri. Ne želimo da budeš napolju do tako kasno.
Odjebi ćale. Radiću ono što hoću.
Poruka koju roditelj nastoji da prenese tiče se brige za njihovu dobrobit, a ne ljutnje zbog njihove neposlušnosti.
Brinem o tebi samo zato što mi je stalo. Ne želim da ti se bilo šta loše desi. Znam da misliš kako znaš šta radiš. Ali ja ne mislim tako, i zato sam zabrinut.
Ma, da… štagod.
Roditelji takve dece moraju da trpe i čekaju. S vremenom će se desiti jedna od dve stvari. Njihovo dete može da sazri i doba flagrantne neposlušnosti može proći, iako im sada njihove dodatne godine omogućavaju više slobode. Ili mogu ostati nepodnošljivi, i da bez imalo pokajanja nastave da rade šta im je volja i da uglavnom budu neprijatno društvo. Roditelji sada imaju izbor jer njihova „deca“ više nisu deca. Roditelji su slobodni da odluče da li da im dopuste da ostanu u kući ili ne. I mada se često ispostavi da nije tako lako izbaciti svoje „dete“ iz kuće, to je upravo ono što neki roditelji moraju da urade. Ali, velika većina tinejdžera nije izvan kontrole. To se samo tako čini.
Šta je pravilno razrezana kazna?
Nemam baš nikakvu kontrolu. Oni su bezobzirna čudovišta. Kad odrastu biće čudovišta. Toliko me izluđuju da se ponekad osećam kao pomahnitali ludak.
Ipak, i adolescenciji dođe kraj i većina tinejdžera postanu razumne odrasle osobe. O čemu se tu radilo? Da li je to bio samo ružan san? Nije.
Na kraju, nije najvažnije da li ste u stanju da savršeno kontrolišete svog tinejdžera, već da li istrajavate u najtežim trenucima i da li se i sutra vraćate po još.
Odlomak iz knjige „Kako odgajati tinejdžere“ Toni Vulf i Suzan Frenks (izdavač „Mali vrt“)
