Strah da će naše dete biti neuspešno nije nov. Još u 18. veku, Semjuel Džonson (Samuel Johnson) je upozoravao roditelje: „Dok vi razmišljate ispred police sa knjigama koju knjigu da date detetu na čitanje, neko drugo dete će za to vreme pročitati već dve knjige“. U globalnoj ekonomiji današnjeg sveta, pritisak koji se vrši na decu je mnogo snažniji nego pre. A to dovodi do tzv. „hiper-roditeljstva“, opsesivne želje da imate savršeno dete. Za početak, ambiciozni roditelji sviraju svom detetu Mocarta dok je ono još u majčinom stomaku, uče ih govoru tela kada imaju šest meseci i koriste Baby Webster kartice za učenje reči čim napune godinu dana. Kompjuterski kampovi i motivacioni seminari primaju na obuku decu od 4 godine. Časove golfa pohađaju dvogodišnjaci. Kada svi tako vaspitavaju svoju decu, pritisak da se pridružite takvim roditeljima je veliki. Pre neki dan sam čuo slogan za BBC-jev kurs stranih jezika za decu. „Progovorite Francuski u trećoj godini! Španski u sedmoj!“ vrištao je ženski glas. „Ako budete oklevali, posle će biti kasno!“ U prvom trenutku sam pomislio da okrenem telefon i prijavim sina. A zatim sam odustao, uz grižu savesti.
U surovom takmičarskom svetu, škola je bojno polje gde je jedino važno biti najbolji u razredu. Ovo naročito važi za Istočnu Aziju, gde je školski sistem izgrađen na principu „paklenih ispita“. Da bi savladali gradivo, milioni dece u ovoj oblasti provode večeri i vikende u institucijama pod nazivom „škole za brzo učenje“. Posvetiti osamdeset sati nedeljno akademskom radu nije ništa neuobičajeno. U želji za postizanjem što boljih rezultata na međunarodnim testovima, škole iz engleskog govornog područja su rešile da prihvate ovaj Istočnoazijski model. Poslednje dve decenije vlada sprovodi doktrinu „intenzifikacije“, što znači izrada veće količine zadataka, više ispita i strogi kurikulum. Iscrpljujući rad često započinje pre formalnog školovanja. U svom obdaništu u Londonu, moj sin je sa tri godine počeo da uči kako da drži olovku i piše. I to mu nije baš polazilo za rukom. Institucija privatnih profesora takođe doživljava bum na Zapadu. Sva mlađa deca imaju svoje privatne profesore. Roditelji u Americi koji se bore da nađu mesto u obdaništu za svoje dete, moraju da ga podučavaju kako da ispravno odgovara na pitanja. U Londonu, profesori nalaze trogodišnje učenike.
Intenzifikacija nije ograničena samo na školstvo. Kad nemaju obaveza u školi, mnoga deca jurcaju s jedne na drugu aktivnost, pa nemaju vremena za odmaranje, igru i maštanje. Nemaju vremena da budu Spori.
Deca sve više pate zbog ovakvog načina života. Petogodišnjaci pate od bolova u stomaku, glavobolja, nesanice, depresije i poremećaja ishrane, nastalih kao posledica stresa. Kao i svi drugi u našem „uvek dostupnom“ društvu, mnoga deca malo spavaju tokom noći. Zbog toga postaju razdražljivi, nervozni i nestrpljivi. Deca koja nedovljno spavaju imaju problema u druženju. A kod njih postoji i veća šansa da budu pothranjena, jer duboki san izaziva rad hormona rasta.
