„Demokratično“ roditeljstvo u kombinaciji s dečjim potrošačkim stavom donelo je našoj deci osećaj prava na stvari, a kada ne dobiju od vas ono za šta smatraju da imaju prava, zagorčaće život i vama, a verovatno i ostalima.
Novac i prećutna dozvola u današnje vreme u značajnoj meri daju moć deci, čime su ona stekla širok izbor i slobode nepoznate prethodnim generacijama, tako da deca danas mogu da biraju i odlučuju o mnogo čemu što ranije ne bi mogli. No, ova promena ih je zapravo obesnažila. „Demokratično“ roditeljstvo u kombinaciji s dečjim potrošačkim stavom donelo je našoj deci osećaj prava na stvari, a kada ne dobiju od vas ono za šta smatraju da imaju prava, zagorčaće život i vama, a verovatno i ostalima.
Blagodet dosade
Naša kultura pati od fobije da dete ne bude – ne dao Bog – „nedovoljno stimulisano“. Dozvoliti deci da se zabave ili smire sa malim brojem predmeta, ili, čak, bez ijednog, često se tumači kao, u neku ruku, zanemarivanje ili zapostavljanje. Međutim, dozvoliti deci da osete blagodet dosade, jedan je od najvećih darova koje kao roditelji možemo da im poklonimo – možda ne baš u rangu bezuslovne ljubavi i brige, ali jednako blagorodan. Treba da obrnemo pretpostavku da je dobro imati izbor u detinjstvu i da zauzmemo stav da imati izbor, danas zapravo unazađuje.
“Naša kultura pati od fobije da dete ne bude – ne dao Bog – „nedovoljno stimulisano“.”
Deca će imati neizmerno koristi ako im se dozvoli da nauče kako da sami sebe stimulišu koristeći svoju maštu i kreativnost. Time se podstiče oblik emocionalnog i intelektualnog zadovoljavanja svojih potreba, što predstavlja veštinu koja će im doneti ogromne prednosti u svakom segmentu života, od školskih obaveza do bračnih odnosa. Našoj deci se oduzima pravo da se dosađuju, i zauzvrat, lišavaju se usvajanja načina kako da izbegnu tu dosadu. To predstavlja kognitivni ekvivalent sprečavanja fizičkog naprezanja kod dece do te mere da će postati nesposobni jer nikada nisu morali da se potrude ni oko čega. Ako dosada stvori sposobnost zadovoljavanja svojih potreba kod naše dece, taj osećaj će prirodno raditi protiv osećaja prava i bilo kakvih zahtevnih očekivanja od vas kao roditelja, ali isto tako i od ostalih uopšte. Drugim rečima, dosada sprečava da deca budu razmažena i da se tako i ponašaju.
Postavljanje granica
Jedan je važan aspekt pružanja šireg izbora i slobode detetu da mu time dajemo izrazit osećaj veće kontrole. Ipak, na ironičan način, to može doneti detetu osećaj lišenosti roditeljske brige i ljubavi, dok u isto vreme nama pridodaje još jedan tovar na leđa – dete sa osećajem prava na alternative i na pregovore oko tih alternativa.
Pošto dete svesno više voli da u svemu ima veći izbor, to ni u najluđim snovima ne znači da podsvesno ne priželjkuje i nema potrebu za suprotnim. Ovo je još jedan primer zbog čega se roditelji zovu roditelji, zašto su deca deca i zašto je roditeljima dato da donose odluke u najboljem interesu dece, a ne da bi odgovorili na njihove površne zahteve. Slaba tačka ovog principa nalazi se u mnogim savremenim, premorenim roditeljima koji su prezauzeti poslom i često imaju podsvesni osećaj krivice. Pružanjem deci široke mogućnosti izbora roditelji izražavaju toleranciju kada smatraju da su im deca na neki način lišena nečega. Naravno, kada se racionalno razmisli o tome, ne postoji rešenje „jedan na jedan“ po pitanju nedostatka „kvalitetno provedenog vremena“ s detetom. Kompenzacija u ovakvom obliku ne postoji. Najveća nadoknada za roditelje bila bi da svladaju svoju krivicu i iscrpljenost poslom i „razočaraju“ decu ograničavanjem izbora bez obzira na sve.
“Pošto dete svesno više voli da u svemu ima veći izbor, to ni u najluđim snovima ne znači da podsvesno ne priželjkuje i nema potrebu za suprotnim.”
Današnja kultura kompenzovanja doseže daleko izvan granica industrijskih dobara, a naplata stiže u valutama zvanim džeparac i rasprava oko nečeg čega ne bi trebalo da bude, oko „korisnih aktivnosti“ poput privatnih časova klavira, karatea, jahanja i baleta. Deca danas imaju veoma malo „neposvećenih“ trenutaka u životu.
Takođe, kultura kompenzacije se ne ograničava samo na moderne poslovne ljude; razvod i odvojen život roditelja savršeno su klijalište za uzgajanje i negovanje dečjeg osećaja o svojim pravima kao i njihovog talenta da zahtevaju ono što im „pripada“.
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: REČ STRUČNJAKA
Mi se nikad nismo razdvojili
N ima četri godine. M: Od kad se rodio, mi se uopšte nismo razdvojili. Šta da vam kažem...ne znam da li razumete...uvek sam se trudila da mu nadoknadim...sve mislim on...
Ako previše dajete deci, oduzimate im zahvalnost bez koje će se osećati praznima
Piše: Nebojša Jovanović, psiholog i psihoterapeut Neki ljudi koji ne veruju u sopstvenu vrednost skloni su da daju previše. Kao da žele da kvantitetom nadoknade kvalitet. No, previše koje je...
“Ma to je faza” nije uvek odgovor. Ne opravdavajte loše ponašanje deteta
Roditelji često opravdavaju loše navike i postupke deteta, jer smatraju da su to samo faze koje će brzo proći. Međutim, postoje situacije u kojima bi mame i tate trebalo odmah...
Seksualno nasilje nad decom: Ja ću da preguram…
"Seksualno nasilje nad decom trauma je koja se tiče svih nas." Teme kojima se bavim nisu lake. Ali, nikada nisam ni želela da se bavim nečim jednostavnim. Biram puteve i...
Nema komentara.