U crtanom Zootopia, i Džudi i Belveder trpe vršnjačko nasilje od strane iste osobe (Gideona), ali dramatično različito reaguju. Ovčica Belveder je anksiozna i nervozna. Kasnije postaje pomoćnica gradonačelnika – lava, ali je i on izlaže maltretiranju, istorija vršnjačkog nasilja ponavlja se na radnom mestu. Belveder radi u skučenoj prostoriji i šef je naziva pogrdnim imenima. Za sve ovo vreme, ovčica međutim smišlja plan kako da se u potpunosti osveti predatorima – koji su u crtanom ovo u najbukvalnijem smislu te reči. Belveder koristi priliku da uvede haos u ceo grad kada i sama postane gradonačelnica, i to tako što demonizuje predatore.
Interesantno je da priča o osveti može izgledati i kao kreativan način da bespomoćna žrtva ponovo preuzme kontrolu nad svojim životom, i mnogo književnih i filmskih priča počiva na ovoj premisi – Grof Monte Kristo, Carrie, Kill Bill, Hamlet, da ne nabrajamo dalje. Istini za volju, u nekima od njih (Carrie i Hamlet) osveta ne deluje glamurozno i ispostavlja se da ipak donosi manje satisfakcije nego što žrtve očekuju. Uz to, Belveder se ne sveti svome siledžiji iz detinjstva (a čak i to bi bilo besmisleno u ovom filmu i realnosti) već sve predatore trpa u jednu demoniziranu kategoriju, ne uzimajući u obzir njihove individualne razlike i pothranjujući upravo kognitivni stil dominacije jedne vrste nad drugom i neuvažavanja međusobnih razlika u okviru grupe. Tako Belveder zapravo postaje siledžija, što joj, kao ni ostalim siledžijama, ne smeta mnogo dok je ne uhvate na delu.
Kako da zaštitimo decu od dece
Džudi Hops, nasuprot tome, od rođenja želi da postane prva zečica policajka u Zootopii i stalno nailazi na prepreke, počev od roditelja koji joj poručuju da je najveća sreća odustati od svojih snova i ostati u zoni komfora. Džudi se ne povinuje ovim savetima, ali ona je redak cvet – mnogo dece ne bi moglo da se odupre ovakvim roditeljskim uverenjima i odustalo bi od svojih snova, i zato je ona sjajan role model za decu. Džudi se takođe protivi Gideonu, lisici, koji je udara i govori joj da će uvek biti samo ’’mala glupava zečica’’. No ona odbija da je drugi ljudi definišu, i zaista postaje zečica policajka.
Njeni roditelji, koji nisu podržavali njen izbor, ipak su srećni zbog nje i prate je na voz za Zootopiu, gde takođe ne cvetaju ruže: šef Bogo je diskriminiše i stavlja na mesto radnika na parkingu; ali Džudi ni za to ne haje, ne dozvoljava da joj se nalepi etiketa i istrajava u nameri da dokaže šefu da greši, što će na kraju i uspeti. Kao takva, Džudi nije bezgrešna. I sama ima predrasude prema lisicama koje su joj ulila iskustva iz detinjstva i roditeljski saveti, te nosi sa sobom sprej protiv lisica, iako joj najbolji prijatelj postaje upravo lisac – Nick Wilde. Ponašanje predatora lakomisleno – i javno – objašnjava biološkom osnovom, što je suština rasizma, fašizma, šovinizma i svih ostalih -izama; iako je Džudi ’’dobra osoba’’, to ne znači da nije podložna konzervativnim razmišljanjima, ne primećujući koliko iznošenjem ovakvih stavova može da povredi upravo sebi najbliže ljude. Ipak, ona uspeva da shvati svoju grešku i blagovremeno je ispravi.
