Kuvarica na ivici zdravog razuma

Osmisli, ulovi, analiziraj, skuvaj.

Nabavka mi ukrade stvarno mnogo vremena. Imam ja spisak, naravno, ali kad je šta u životu išlo po spisku? I što bi rekao Mita sa početka priče, sve to svaki dan. Osmisli, ulovi, analiziraj, skuvaj. Onda ja iz čistog očaja krenem da eksperimentišem. Neka rade šta hoće, neka ga prskaju čim hoće, ali ja od povrća ne odustajem. Pa čovek nešto mora jesti, a logikom današnjice, sve je zagađeno, nakljukano hemijom i skoro otrovno. Čorbice, potaži, povrće punjeno povrćem, žitarice, noviteti. Dovijam se kao i sve majke u Srbiji. Uvedem, recimo, tako mojoj deci heljdu, i to u zrnu, kao doručak. Hvala joj što ne treba ni sa čim da se prska da bi uspela na njivi, i što se skuva za 10 minuta! Prvi put su negodovali, drugi put se samo mrštili, a treći je pojeli bez reči. Sve je stvar navike. Skuvam im proso u zrnu, sa malo, sasvim malo, mleka i ubacim suvo grožđe. To im se odmah dopalo. A proso je skoro čudotvorna biljka. Nema šta ne leči. A hvala mu što može da bude brza hrana, ujutru se skuva dok se deca obuku za školu i vrtić. Svaki dan pomislim kako je u stvari malo povrća na zemlji. Kako je sve to osmišljeno tako da ga deca uglavnom ne vole. Kako sve mora da se sa nečim oplemeni. Tešim sebe kako ću, kad odem u penziju, za svoje unuke imati povrtnjak, kravu i košnice pčela. Barem njima da obezbedim hranu, kakva je bila oduvek. Bez farbe i parfema. Otvaram tako kuvare, bez inspiracije, jedan za drugim, i čitam recepte isto kao naučnu fantastiku. Dođem do kraja i kažem: „Ovo se neće desiti!“ I promenim sasvim recept, prema svojoj bazi podataka nezdravosti, i naravno, novčaniku.