„Misija formiranja dečje čitalačke publike će se ostvariti kada pisci budu imali odgovarajuću podršku. Kada budući nastavnici ne budu izučavali književnost za decu na fakultetu samo jedan semestar. Kada biblioteke budu u mogućnosti da nabavljaju nove knjige. Kada se promeni izbor lektire u školama. Kada pisci budu dobijali honorare za objavljene knjige. Kada mediji budu poklanjali pažnju knjigama za decu. Kada deca budu videla roditelje sa knjigom, a ne daljinskim upravljačem u ruci.“
Dobitnica nagrade „Politikinog Zabavnika“ za najbolje književno delo za decu objavljeno prošle godine Lidija Nikolić piše za decu i odrasle, i predaje engleski jezik. Njena najpoznatija knjiga je Osećanja. O. Sećanja, literarna biografija Margite Stefanović. Buvlje hvatalice, za koje je dobila „Zabavnikovu“ nagradu, jesu „istinito ispričana priča o životu sa životinjama u gradskim uslovima, o ljubavi prema drugom i drugačijem, o porodici, o životu uopšte“, napisano je, između ostalog, u saopštenju žirija.
„VREME„: Stalno se govori da je teško pisati za decu zato što treba zadovoljiti njihove kriterijume. Koji su to kriterijumi, kako pisac zna šta deca žele?
LIDIJA NIKOLIĆ: Ako se dovoljno druži sa decom, dobiće lako odgovor na to pitanje. Osim toga, Egziperi je davno rekao: „Svi odrasli ljudi su nekada bili deca, ali se malo njih toga seća.“ Oni koji pripadaju toj dragocenoj manjini naći će sponu koja ih povezuje sa svetom detinjstva. Setiće se da život deteta nije lak, ali da u njemu postoje igračke koje ga čine lakšim. Jedna od njih je dobra knjiga. Zabavna, uzbudljiva, duhovita. Iskrena, mudra, lekovita.
Jedan od posrednika između pisca i dece su roditelji. Kako se njima dopasti?
Po rečima Dušana Radovića, dobre knjige za decu moraju zanimati i odraslog čitaoca. Dakle, ako je knjiga valjana, ona će se dopasti roditeljima. Veći je problem „nagovoriti“ ih da prvo sami pročitaju knjige od kojih će odabrati one koje im se sviđaju, vodeći računa o tome da odgovaraju uzrastu i senzibilitetu deteta.
Šta vaša ćerka Ana, jedna od glavnih junakinja Buvljih hvatalica, misli o knjizi?
Ona sada ima 25 godina i misli da bi trebalo da joj budem zahvalna! Da nije bilo nje, njenih jezičkih „bisera“ i njenog „životinjskog carstva“ – ne bi bilo ni moje knjige!
Zašto ste životinje izabrali da budu ogledalo u kome se ogledaju ljudi?
To nije bio moj „izbor“. Opisivala sam stvarne doživljaje u kojima su životinje, očigledno, postupale slično ljudima, vođene brigom, strahom, odanošću, inatom, naklonošću, koristoljubljem, ljubomorom, tvrdoglavošću, ljubavlju… Dakle – emocijama, a ne samo instinktima.
Književnost za decu ima i edukativnu ulogu. Vi u ovoj knjizi, između ostalog, decu učite ljubavi.
Deca znaju šta je prava ljubav, ali su odrasli zaboravili. Premda najčešće koriste reč „ljubavi“ u obraćanju deci. I misle da su im sve pružili ako su im kupili skupe igračke, upisali ih u sportsku školicu, odveli u šoping i odvezli kolima na kurs engleskog. Učiteljica moje ćerke je govorila: „Razgovarajte s decom!“ Ja bih dodala: Igrajte se s decom! Pevajte s njima! Čitajte im! Vodite ih u prirodu! I, naravno, usvojte nekog psa ili mačku ili oboje! To je bolje društvo od kompjutera i mobilnog telefona.
Od pisca za decu se očekuje da formira buduću čitalačku publiku. Koji je vaš recept?
Ta misija će se ostvariti kada pisci budu imali odgovarajuću podršku. Kada budući nastavnici ne budu izučavali književnost za decu na fakultetu samo jedan semestar. Kada biblioteke budu u mogućnosti da nabavljaju nove knjige. Kada se promeni izbor lektire u školama. Kada pisci budu dobijali honorare za objavljene knjige. Kada mediji budu poklanjali pažnju knjigama za decu. Kada deca budu videla roditelje sa knjigom, a ne daljinskim upravljačem u ruci.
Izvor: Vreme, mart 2013.
