Imala si teško detinjstvo. Svašta se tu dešavalo. Možda su se mama i tata stalno svađali, a ti bila preplašena.
Možda je tvoja mama bila prezabrinuta, nesrećna ili nesnađena. Možda je tata bio neprisutan , krut ili alkoholičar. Možda su i oni imali jako teško detinjstvo, jer nekada su nekima od nas detinjstava teška. Teški ljudi, teške okolnosti i teške adaptacije na njih.
Možda su te tukli, vređali, ponižavali, ismevali. Možda su te zlostavljali. Možda i nisu. Jednostavno nisu bili tu baveći se preživljavanjem pod neizlečenim traumama, egzistencijalnim trzavicama, svojim brakom, sopstvenim potrebama. Možda ništa od svega ovoga da ti je jasno i vidljivo zašto se pola svog života osećaš kao da negde duboko nisi OK.
I porasteš nekako. Pobegneš. Od onog malog bića koje si bila. Od bespomoćnosti. I kažeš sebi. Jednoga dana kada ja budem imala svoje dete, ja ću njemu biti onakva majka kakvu nisam imala, a bila mi je potrebna. Pružiću mu sve ono čega sam sama ostala gladna. Mi ćemo se igrati zajedno, čitati,brati cveće i praviti venčiće. Pričaću tom mom detetu o tome koliko je život lep, o svim nijansama neba i o važnosti da budemo zahvalni. Učiću ga da poštuje sebe. Da se neguje. Da voli život.
I onda. Rodiš dete. I ništa od ovog ne možeš da uradiš, jer si većinu vremena anksiozna i nervozna i u agendama koje u toku dana pokušavaš da postigneš. I jer tvoje dete, po principu po kome funkcionišu projekcije, izvuče svaku petlju tvojih ranih trauma, pa završiš u tome da pokušavaš svoje dete da zaštitiš od onoga od čega tebe niko nije zaštitio. I jer idealna mama traži idealnog tatu, pa sada i tvoj partner mora da se nekako uklopi u tvoju fantaziju o srećnijem detinjstvu vašeg deteta.
I više ti vremena prođe u borbi sa tom svojom nervozom, jer tvoje dete to ne sme da oseti, pokvariće ga, baš kao što su mamine i tatine nervoze tebe. I više ti vremena prođe u tome da se pred detetom smeškaš, glumiš tu sreću, kriješ suze i tugu i strah, da ga ne pokvariš slučajno. Više ti vremena prođe u borbi sa sobom što grešiš i što se ni sama ne uklapaš u te idealne slike smišljene iz nedostatka i muke.
Pa na sve ovo još moraš da se boriš sa tim kritikujućim glasom u tebi , koji ti viče da nisi dobra majka, jer tvoja mama je grešila jer nije znala ono što ti znaš, a ti sve to znaš, pa je nedopustivo da grešiš. (Uvek si morala da budeš i starija i mudrija od svoje mame, samo da primetim)
I najteže ti pada baš to igranje na podu, skupljanje cveća, pravljenje venčića, jer ti svaki živac na telu radi i jer si toliko u strahu od parazita, bakterija, virusa, buke, padanja, lomova. A kada se ovoga i ne plašiš, jednostavno nemaš tu smirenost koja je potrebna kako bi sa svojim detetom dovoljno bila to radoznalo dete koje se ponovo igra na podu.
Kada malo bolje razmisliš ti i nikada nisi bila takvo dete. Od malena si preozbiljna, prezabrinuta. I dok si se igrala na podu, jednim uvom si osluškivala da li se tamo , u kuhinji, svađaju.
A znaš li zašto ne možeš da ostvariš tu idealnu mamu iz svojih snova? Na stranu to što ona ne postoji, jer smo živi ljudi i život je kompleksan i mi smo kompleksni i ova vremena su izazovna za roditeljstvo i ne možeš izvan svoje kože koja je krojena u tvom detinjstvu onakvom kakvo je bilo.
Ti to ne možeš jer… … da bi sa svojim detetom mirno brala cveće, pričajući mu o divnom životu, moraš da imaš na raspolaganju nešto osnovno. Bazično. Osećaj sigurnosti, koji nikada nisi imala. Dovoljno poverenja u život, u druge , u sebe. A to su pojeli skakavci tvojih ličnih i transgeneracijskih trauma. Potrebno je da imaš još nešto bazičnije. NERVNI SISTEM KOJI DOBRO FUNKCIONIŠE!
Jer bez nervnog sistema ne možeš da odigraš sve te uloge onako kako si ih zamislila. Jer je to kao da pripremaš pozorišnu predstavu bez pozorišta. Ako si od ranih dana doživljavala kojekakve traume, živela u siromaštvu ili u pretnji ratom ili okružena anksioznim roditeljima ili bila parentifikovana… tvoj nervni sistem je doživeo oštećenje. On je baždaren na visoke nivoe stresa i teško može da se spusti na nivoe dovoljne opuštenosti.
Tvoja HTPA osa ( hipotalamus- hipofiza- nadbubrežna žlezda grade osu koja je zadužena da reaguje na pretnje u našem telu ) je postala preaktivna, više je kortizola u tvojoj krvi od malena, a zbog toga deo mozga koji služi za samoregulaciju nije mogao dovoljno da se razvije.
Osim toga, tvoj prefrontalni korteks je u hipervigilnosti, a to znači da si sve vreme preoprezna, čekaš neku nevolju sve vreme i pokušavaš da je sprečiš. Stražariš i kontrolišeš, to je ono što većinom radiš, jer ti je simpatički nervni sistem zaglavljen zbog trauma.
Pa ti sada, u ovoj prezahtevnoj i prilično anksioznoj ulozi mame teško da možeš da spustiš nivo kortizola lako.
Teško da možeš, dok šetate parkom da nemaš onaj točak misli i onu buru osećanja, koja nastupi svaki put kada nervni sistem pokuša da se smiri. A to znači da je osećanje mira i sigurnosti i sreće teško dostupno prirodno. Oko toga baš moraš da se potrudiš. A to opet znači da se sebi posvetiš. A baš taj deo se ne uklapa u priču o idealnoj mami, jer to znači da si sebična. I tako ukrug.
Da bismo uživali u životu potreban nam je nervni sistem koji može da se opusti i uživa. A, ako nam se svašta u životu desilo, to neće tek spontano da se desi. Moraćemo da zapnemo za sebe. Da naučimo da dišemo dublje, poradimo na svom razumevanju sebe i naučimo da budemo nežni prema sebi. Da podržimo sebe. Da bodrimo sebe. Jer, život i nije bio baš mazan prema nama, pa ne moramo sada i mi da navalimo na svoja leđa i budemo jedan u nizu zlostavljača nad sobom.
A naša deca, njima smo dovoljni takvi kakvi smo, samo ako je dovoljno ljubavi. Ne smeta detetu mama koja plače niti mama koja je nervozna, ako uz tu mamu ide i zagrljaj. I ako mama jasno da detetu do znanja da nije do njega, da su to samo osećanja i da su sva normalna ako ih sebi dopustimo.
Nema te rane koju iskren zagrljaj ne može da reši. Zato,majko, zagrli sebe, umesto sto se kritikuješ. Iz svoje se kože ne može u neku idealnu sliku, ali svoja koža može da se učini udobnim mestom za život. Uz strpljenje. I trud oko sebe.
Ljiljana Milić
Praktičar NLPa i Praktične psihologije
Points of You Explorer
Trener u oblasti ličnog razvoja
Izvor: PromenaDA
