Pre svega moraš da naučiš da misliš, i to je za malog čoveka otkrivanje stvari. Omogućiti malom čoveku da nešto otkrije ili ga navesti na taj put umeće je pedagogije, jer na tom putu on doživljava radost.
Foto: Dado Đilas, Izvor: Newsweek
Već 40 godina Mika Aleksić radi sa decom i mladima. Nedeljnik “Njuzvik”, za koji je nedavno dao intervju, predstavio ga je kao jednog “od najvećih ovdašnjih pedagoga, filmskog reditelja, čoveka iz senke, majstora za život i vaspitavanje koji je kroz dramski studio Radio Beograda, a sada i kroz sopstvenu školu, odgojio hiljade malih ljudi”.
Aleksić, „kroz čije ruke“ prošli Nikola Kojo, Mirjana Joković, Nebojša Glogovac, Nikola Ðuričko, Gordan Kičić, Vuk Kostić i mnogi drugi veliki glumci, u intervjuu je osim o svom životu i umetnosti, govorio i o svom radu sa decom, pedagogiji i roditeljstvu:
“Nema dresiranja ljudi. To ne postoji. Mora da se neguje, možete da utičete, ali nema dresiranja. S druge strane, neophodno je stvoriti radne navike, ali to ne sme da se brka. Za stvaranje radnih navika su gotovo svi principi dozvoljeni. Moraju da se stvore radne navike, ali ne sme da se dresira duša.“
“Roditeljstvo je i neka vrsta sebičnosti. To je poriv da se produži vrsta, i ja poštujem taj nagonsko-biološki okvir. To je diktat prirode. A s druge strane, mnogo njih ima decu samo zbog sebe, a ne zbog dece i ne zbog porodice. Pretvaraju roditeljstvo u neku vrstu profesije. Kad upućuju zamerke sopstvenoj deci, najčešće to rade s pozicije idealizovanog detinjstva i odrastanja bez problema ili ta sećanja pretvore u nešto veoma podobno i ‘komilfo’. ‘Nekad’ je to uvek bilo bolje, zdravije, pametnije, što, naravno, nije tačno i takva poređenja nemaju smisla. Generacije nose promene, a i deformacije. Sada ove mane što vidimo među tim mladim ljudima uglavnom ne pripadaju njima nego roditeljstvu. Jedan deo pripada društvu, školovanju, nedostatku kulture. Skoro da bih mlade ljude mogao da aboliram osećanja odgovornosti. Uzrok je najvažnija stvar – i kada lečimo i društvo i čovekovo telo. Zakasnimo onog trenutka kad uđemo u proces lečenja, a nismo pre toga ušli u problematiku uzroka. Stalno se vadimo na teška vremena. Uvek su vremena bila teška.“
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: VASPITARIJE
Da li bezobzirnost pomaže u životu?
Autor: Zoran Milivojević Kada kažemo da je neko obziran, podrazumevamo njegov odnos prema drugim ljudima. Reč „obzirnost” izvedena je od glagola „obazirati se” koji doslovno znači „gledati oko sebe”, a u...
Kako da “naterate” decu da vam pomognu
Jedan od najboljih načina da naučimo decu da nešto rade je tako što ćemo ih navesti da nam pomažu u određenim obavezama, koje su u skladu sa njihovim uzrastom. Međutim,...
Savet stručnjaka: Kako da sprečim sina da proba drogu?
Dragi čitaoci, započeli smo novu rubriku “Faktor iznenađenja” u saradnji sa Razvojnim centrom za decu i odrasle “Faktor”, koji okuplja vrsne stručnjake koje se bave razvojem dece – psihologe, pedagoge, defektologe, pedagoge, psihoterapeute,...
Želite uspešnu ćerku? Neumorno joj zvocajte!
Naučnici iz Velike Britanije tvrde da visoka očekivanja roditelja od svojih tinejdžerki - naročito stalno podsećanje na ta očekivanja - predstavljaju jedan od najznačajnih faktora budućeg uspeha devojčica. U saopštenju...
To da deca nisu vlasnistvo roditela objasnite preof Milivojevicu i slicnima. Ali i mnogima na ovom sajtu!!
Neko izgleda nije shvatio o cemu g. Aleksic i g. Milivojevic pricaju. Kada se malo udubite, vidjecete da je filozofija odgoja u oba slucaja skoro ista.
„Nema dresiranja ljudi. To ne postoji. Mora da se neguje, možete da utičete, ali nema dresiranja. S druge strane, neophodno je stvoriti radne navike, ali to ne sme da se brka. Za stvaranje radnih navika su gotovo svi principi dozvoljeni. Moraju da se stvore radne navike, ali ne sme da se dresira duša.“ U sustini suprotno Milivojevicu!
Procitah 6 Milivojevicevih knjiga, nigde ne nadjoh nista o dresiranju dece. Sa druge strane kod ima jako puno radnim navikama, kako deci sa odrastanjem pruzati sve vise slobode i samostalnosti, kako bi jednom postali odgovorni odrasli koji su u stanju da samostalno dunkcionisu u ljudskom drustvu.
U tekstu Mike Aleksica mi se ne dopada sto odbija svaku saradnju sa roditeljima. Najbolji rezultati su kada treneri i ucitelji i drustvo rade zajedno i kada usklade vaspitne metode i ciljeve.
Kada na Internetu stavite decija osecanja i prof Milivojevic dobijate da su decija osecanja maniplacija roditeljima i da ih treba ignorisati ili kazniti. Nista nema o primeru roditelja, o temperamentu , kritickom misljenju i slobodnom izdrazavanju osecanja (sem ako niste mazohista pa volite kaznu).
Da li mozda neko zna gde se nalazi njegova skola glume ili kontakt telefon?