Pre svega moraš da naučiš da misliš, i to je za malog čoveka otkrivanje stvari. Omogućiti malom čoveku da nešto otkrije ili ga navesti na taj put umeće je pedagogije, jer na tom putu on doživljava radost.
Foto: Dado Đilas, Izvor: Newsweek
Već 40 godina Mika Aleksić radi sa decom i mladima. Nedeljnik “Njuzvik”, za koji je nedavno dao intervju, predstavio ga je kao jednog “od najvećih ovdašnjih pedagoga, filmskog reditelja, čoveka iz senke, majstora za život i vaspitavanje koji je kroz dramski studio Radio Beograda, a sada i kroz sopstvenu školu, odgojio hiljade malih ljudi”.
Aleksić, „kroz čije ruke“ prošli Nikola Kojo, Mirjana Joković, Nebojša Glogovac, Nikola Ðuričko, Gordan Kičić, Vuk Kostić i mnogi drugi veliki glumci, u intervjuu je osim o svom životu i umetnosti, govorio i o svom radu sa decom, pedagogiji i roditeljstvu:
“Nema dresiranja ljudi. To ne postoji. Mora da se neguje, možete da utičete, ali nema dresiranja. S druge strane, neophodno je stvoriti radne navike, ali to ne sme da se brka. Za stvaranje radnih navika su gotovo svi principi dozvoljeni. Moraju da se stvore radne navike, ali ne sme da se dresira duša.“
“Roditeljstvo je i neka vrsta sebičnosti. To je poriv da se produži vrsta, i ja poštujem taj nagonsko-biološki okvir. To je diktat prirode. A s druge strane, mnogo njih ima decu samo zbog sebe, a ne zbog dece i ne zbog porodice. Pretvaraju roditeljstvo u neku vrstu profesije. Kad upućuju zamerke sopstvenoj deci, najčešće to rade s pozicije idealizovanog detinjstva i odrastanja bez problema ili ta sećanja pretvore u nešto veoma podobno i ‘komilfo’. ‘Nekad’ je to uvek bilo bolje, zdravije, pametnije, što, naravno, nije tačno i takva poređenja nemaju smisla. Generacije nose promene, a i deformacije. Sada ove mane što vidimo među tim mladim ljudima uglavnom ne pripadaju njima nego roditeljstvu. Jedan deo pripada društvu, školovanju, nedostatku kulture. Skoro da bih mlade ljude mogao da aboliram osećanja odgovornosti. Uzrok je najvažnija stvar – i kada lečimo i društvo i čovekovo telo. Zakasnimo onog trenutka kad uđemo u proces lečenja, a nismo pre toga ušli u problematiku uzroka. Stalno se vadimo na teška vremena. Uvek su vremena bila teška.“
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: VASPITARIJE
Kulturno vikanje: Kod nas se često ono što je primitivno naziva “autentičnim” i “hrabrim”
Autor: Zoran Milivojević Konflikti su svakodnevno prisutni u međuljudskoj komunikaciji, bilo da se ona odvija na radnom mestu, bilo u privatnoj sferi. U konflikte spadaju sve one situacije kada jedna...
Imala je sve petice, ali mama je primetila da se ne smeje
Piše: Snežana Golić, pedagog Kao mala bila je dobro dete. Nije vikala u ulazu, slagala je svoje stvari, nije gurala i čupala vršnjake, delila je igračke, trčala je oprezno. Na...
Slikamo đačke knjižice, diplome, dižemo kredite zbog dečijih rođendana…
Psihoterapeutkinja Vahida Đedović, poznata i kao “doktorka za ljubav”, bila je gošća “Novog dana” na televiziji N1, a govorila o deci kao “statusnim simbolima” i o tome kako roditelji deci...
Mojoj deci: 11 vrijednih lekcija koje će vam promeniti život
Piše Kolin Templ (Colleen Temple), za portal Motherly, a potpisuje (gotovo) svaka majka. Prenosimo vam njeno iskreno pismo, u celosti. Prevela: Nataša Bursać, Lola magazin Izvor: Colleen Temple - www.mother.ly DRAGA...
To da deca nisu vlasnistvo roditela objasnite preof Milivojevicu i slicnima. Ali i mnogima na ovom sajtu!!
Neko izgleda nije shvatio o cemu g. Aleksic i g. Milivojevic pricaju. Kada se malo udubite, vidjecete da je filozofija odgoja u oba slucaja skoro ista.
„Nema dresiranja ljudi. To ne postoji. Mora da se neguje, možete da utičete, ali nema dresiranja. S druge strane, neophodno je stvoriti radne navike, ali to ne sme da se brka. Za stvaranje radnih navika su gotovo svi principi dozvoljeni. Moraju da se stvore radne navike, ali ne sme da se dresira duša.“ U sustini suprotno Milivojevicu!
Procitah 6 Milivojevicevih knjiga, nigde ne nadjoh nista o dresiranju dece. Sa druge strane kod ima jako puno radnim navikama, kako deci sa odrastanjem pruzati sve vise slobode i samostalnosti, kako bi jednom postali odgovorni odrasli koji su u stanju da samostalno dunkcionisu u ljudskom drustvu.
U tekstu Mike Aleksica mi se ne dopada sto odbija svaku saradnju sa roditeljima. Najbolji rezultati su kada treneri i ucitelji i drustvo rade zajedno i kada usklade vaspitne metode i ciljeve.
Kada na Internetu stavite decija osecanja i prof Milivojevic dobijate da su decija osecanja maniplacija roditeljima i da ih treba ignorisati ili kazniti. Nista nema o primeru roditelja, o temperamentu , kritickom misljenju i slobodnom izdrazavanju osecanja (sem ako niste mazohista pa volite kaznu).
Da li mozda neko zna gde se nalazi njegova skola glume ili kontakt telefon?