Biti prosvetni radnik nije profesija već poziv. Poziv koji treba obavljati dostojanstveno i smireno u vremenu koje je nemirno.
Biti prosvetni radnik ne znači odraditi radnu nedelju od ponedeljka do petka i tako u krug, iz meseca u mesec, godine u godinu već 24/7 osmišljavati kreativan sadržaj i doprinositi uspešnijem osposobljavanju dece. Neretko ćete čuti da prosvetni radnici u neobaveznoj komunikaciji sa nekim govore moje dete/deca za svoje učenike i tu leži sva suština. To je nit koja razlikuje profesiju od poziva. To su naša deca a ne projekti koje završimo i prelazimo na nešto drugo. I kada završe proces obrazovanja i dalje su naša deca. I kada zasnuju svoje porodice, zaposle se naša su deca. Deca na koju smo ponosni i u koje smo utkali deo sebe koji će nositi kroz život.
Imperativ obrazovanja treba biti osposobljavanje učenika danas za sutra, prekosutra, ospobljavanje za život. Učiti učenike bilo čemu je mukotrpan i dugotrajan proces koji često ne teče glatko jer sva deca dolaze sa određenim predznanjem koje nose iz svog doma. Ta predznanja umeju da budu dobra, pa je sam proces malo lakši, ali često znaju biti iskrivljena, loša i pogrešna pa je proces rada znatno otežan. Kada odlučiš da tvoj poziv bude rad u prosveti automatski se obavezuješ da učiš dokle god dišeš. Da budeš u toku sa dešavanjima i aktuelnostima koje diktira vreme koje dolazi. Poziv te obavezuje da učiš od starijih, iskusnijih kolega i ono što je najvažnije da učiš od dece. Posebno osetljiva grupa dece su ona sa određenim razvojnim smetnjama, socijalno deprivirana i na margini društva, deca koja su odbačena i često „ničija“. Tu se prosvetni radnik pretvara u super heroja i koristi sve svoje moći kako bi na što bolji način izvukao maksimum iz deteta. Nije lako, ali je blagorodno ko ume, hoće i želi a smatram da mogu svi.
Svako može dati onaj lepi, smireni i podržavajući deo sebe kako bi se dete osećalo ispunjeno, korisno i voljeno u školi. Kao što se maksimalno potrudimo kada želimo da se dopadnemo nekoj nama važnoj osobi, tako treba da se potrudimo da se dopadnemo deci, jer su to naša deca koja su nam važna, koja su deo nas.
Ono što je na početku i kraju svakog dana bitno jeste osmeh sa kojim je dete došlo i izašlo iz škole jer kao što kaže Jovan Jovanović Zmaj “ NIJE ZNANJE ZNANJE ZNATI, VEĆ JE ZNANJE ZNANJE DATI“.
Autor: Miloš Vojnović
Nastavnik u OSŠ „9.MAJ“ Zrenjanin
Izvor: Detinjarije.com
