Gde je u svemu tome prosveta? Zašto u većini zapadnih zemalja trenutno postoji deficit prosvetnih radnika? Zašto prosvetni radnici u uređenim i znatno bogatijim zemljama od naše daju otkaz posle samo nekoliko godina radnog staža? Šta će razvijene zemlje učiniti sa rezultatima analiza koje pokazuju da individualizovana nastava (koja kod nas postaje moderna 20 godina kasnije nego kod njih) ne daje dobre rezultate?
Pročitajte i: Obrazovanje “za profit” proizvodi generacije korisnih mašina
Činjenica je da šačica neoliberalnih kapitalista diktira trendove u svim sferama savremenog društva. Njihovi su kongresmeni, senatori, poslanici, političari, banke… Kako se sve usaglašava sa njihovim svetim ciljem – zgrtanjem još većeg bogatstva – logično je da i prosveta na globalnom nivou radi u njihovom interesu. Pravog obrazovanja je sve manje. Đaci se uče veštinama neophodnim za rad. Obrazovanje je rezervisano za one koji će završiti fakultete, a i tu je selekcija sve rigoroznija. Pravo obrazovanje postaje nepodnošljivo skupo običnim ljudima. Za njih je dovoljno da ovladaju veštinama, a još poželjnije da budu spremni na stalne prekvalifikacije. Sve je danas tržište i sve je roba. Radnik je roba na tržištu radne snage. On treba da radi, a ne da ima opšte obrazovanje. Iz nekog razloga, te dve stvari su suprotstavljene – današnji podoban radnik ne treba da ima opšte obrazovanje. Opšte obrazovanje je, izgleda, rizik. Moguće je da vodi razumevanju šire slike, razmišljanju o pojavama i problemima, lakšem sagledavanju uzročno-posledičnih veza. Kao da onaj ko u školi nauči da misli, ne može da bude dobar varilac, na primer.
Kako se postiže ovaj cilj?
„Nastavnicima se, i to ne samo kod nas, obesmišljava nastavnički poziv, pretvara se u birokratski; nastavnik više nije uzor, nije idol, nije model ponašanja; nastavnik je pomoćnik u nastavnom procesu.“
Najpre tako što se i đacima i nastavnicima ostavlja sve manje prostora da misle. Đaci uče preobimno gradivo, nepovezano, nabacano, iz često loših udžbenika. Materija je usitnjena, od šume se ne vidi drvo. Horizontalne povezanosti gradiva nema. Nastavnicima se, i to ne samo kod nas, obesmišljava nastavnički poziv, pretvara se u birokratski; nastavnik više nije uzor, nije idol, nije model ponašanja; nastavnik je pomoćnik u nastavnom procesu. Nastava je okrenuta ka animiranju đaka, đačke obaveze su minimalne, povlađuju interesovanjima učenika. Nema ponašanja đaka koje je u praksi neprihvatljivo. Sve se toleriše, gubi se moralni kompas, neguju se sociopatološke pojave, jer savremena škola za sve ima razumevanja. Kada je učenik u pitanju, on može sve.
Pročitajte i: Zar smisao škole nije da ,,poskupi” čoveka?
Zatim se cilj postiže i tako što se srednje škole upadljivo raslojavaju. Dele se na one koje vode daljem obrazovanju i one posle kojih može samo da se traži posao. Ove prve kod nas još uvek nisu reformisane. One druge, srednje stručne škole, se unajveće reformišu. Smanjuje se fond opšteobrazovnih predmeta (što ide dotle da se smanjuje broj časova geografije turističkim tehničarima), neguje se nepismenost time što se u srednjoj školi ne izučava pravopis, već samo književnost. Stručni predmeti se uvode po uzoru na tuđe školske sisteme, bez obzira na to što preduslovi za njihovu implementaciju ne postoje. U eri obavezne informatičke pismenosti, kod nas se uči kako se uključuje računar. U eri bežičnog brzog interneta, naš đak uči o dajalap konekciji.
A onda stižemo do možda ključnog momenta. Kako su danas na ceni samo oni koji mogu dobro da zarade, a ne zaboravite da od zarade zavisi da li će sutra moći da se kvalitetno hrane, leče i obrazuju svoju decu, nastavnički poziv se u većini zemalja, pa i našoj, predstavlja kao nepoželjan, u startu neuspešan, neugledan, ponegde i bedan. U svetu u kome vrediš onoliko koliko materijalno imaš, prosvetni radnik ne vredi ništa. To poručuje njegova plata u Srbiji, ali i u Sjedinjenim Američkim Državama i mnogim zemljama Evrope. Onde gde su plate još uvek solidne, kao na primer u Engleskoj, pobrinuli su se da broj radnih sati bude takav da odbije svakog kvalitetno obrazovanog pojedinca i usmeri ga na delatnosti u kojima će sa tim brojem radnih sati zarađivati nekoliko puta više novca. To neminovno dovodi do negativne selekcije. Najbolji beže od prosvete jer od nje ne mogu ni pristojno da žive. Oni drugi, shvatajući da nisu po meri velikih i uspešnih kompanija, završavaju u školi.
Pročitajte i: Šta čini dobrog nastavnika… i zašto Srbiji neće biti bolje dok njih ne bude više
Kod nas je situacija možda malo drugačija, zbog visoke stope nezaposlenosti i zbog toga što je naći danas posao ravno dobitku na lutriji. Ali i kod nas najbolji traže posao na boljem mestu i često im je škola samo prolazna stanica dok do plaćenijeg posla ne dođu. Naravno, ima i pravih zaljubljenika u posao i njihov je položaj možda najtragičniji, jer bi u nekom drugom sektoru sa tolikom posvećenošću poslu mnogo bolje prošli. Ovde se to ne ceni i ne nagrađuje. Istina, ni javašluk se ne kažnjava, što sve zajedno vodi još većem urušavanju prosvete.
Fantastičan tekst. Žao mi je što ne možemo da promenimo to stanje jer je u Evropi takav način života već odavno prisutan i svako ko štrči iz sistema bude diskriminisan i obeležen kao neprijatelj br 1.