Metju Sajid, dvostruki olimpijac, iskoristio je svoju životnu priču da bi u knjizi Mit o talentu: Moć vežbe (Psihopolis institut) razotkrio kako su uspeli oni najveći među nama i zašto je verovanje u talenat povezano sa neuspehom. Sajid tvrdi da bez obzira na početne razlike, svako od nas može da ostvari izuzetnost
Svaki muškarac ili žena koji pobeđuju uprkos svemu, kada se to malo bolje pogleda, zapravo su izvukli korist iz neobičnih okolnosti. Ovo je izričito istakao Malkom Gladvel u svojoj sjajnoj knjizi Natprosečni, gde pokazuje kako uspeh Bila Gejtsa, Bitlsa i drugih sjajnih pojedinaca nije imao toliko veze sa tim „kakvi su bili“ već „odakle su potekli“.
„Najuspešniji ljudi možda izgledaju kao da su sve sami uradili, piše Gladvel. Ali, zapravo, oni su bez izuzetka iskoristili skrivene prilike, sjajne prilike i kulturno nasleđe pomoću kojih su učili i radili i preko kojih su doživeli svet na način na koji drugi nisu.“
Ovako je pisao Metju Sajid, dvostruki olimpijac, koji je iskoristio svoju životnu priču da bi u knjizi Mit o talentu: Moć vežbe (Psihopolis institut) razotkrio kako su uspeli oni najveći među nama i zašto je verovanje u talenat povezano sa neuspehom. Sajid tvrdi da bez obzira na početne razlike, svako od nas može da ostvari izuzetnost.
„Možete li da se složite sa snagom argumenta da je posebna prilika neophodna za uspeh, ali da li je dovoljna?“, pita Sajid. On navodi da je godine 1991, Anders Erikson, psiholog na Florida Stejt univerzitetu, sa dvama kolegama proveo najopširnije istraživanje o uzrocima neuobičajenog uspeha. Njihovi ispitanici — studenti violine na renomiranoj Muzičkoj akademiji u zapadnom delu Berlina u Nemačkoj — bili su podeljeni u tri grupe. Prva grupa se sastojala od izuzetnih studenata: mladića i devojaka od kojih se očekivalo da će postati međunarodno priznati solisti, što je najveće dostignuće za umetničke izvođače. To su bila deca koja bi se mogla opisati kao supertalentovana, deca koja su imala sreće, navodno, da se rode sa posebnim muzičkim genima. Druga grupa studenata je bila izuzetno dobra, ali u njoj nisu bila deca koja su se ostvarila u meri u kojoj su to uspeli vrhunski izvođači iz prve grupe. Od njih se očekivalo da postanu muzičari u najboljim svetskim orkestrima, ali ne i solističke zvezde. U poslednjoj grupi našli su se najmanje sposobni studenti, tj. tinejdžeri koji su učili da postanu nastavnici instrumenata, i taj kurs je zahtevao najmanje rigorozne standarde za upis. Njihove sposobnosti procenjivali su profesori, ali je postojalo i objektivno merenje, kao što je uspeh na otvorenim takmičenjima.
Biografije ovih studenata bile su neverovatno slične, svaki student počinjao je da svira oko osme godine, u proseku su imali petnaest godina kada su odlučili da postanu muzičari, čak su imali i prosečno isti broj nastavnika muzike, kao i broj instrumenata koje su svirali pored violine. Ali postojala je važna razlika: broj sati posvećenih ozbiljnom vežbanju.
Do dvadesete godine, najbolji violinisti su proveli u proseku deset hiljada sati vežbajući, što je za dve hiljade sati više od studenata iz grupe dobrih violinista, i preko šest hiljada sati više nego što su vežbanju posvetili oni koji su se nadali da će predavati violinu. Ove razlike su ogromne. Vrhunski izvođači su vežbali hiljade dodatnih sati da bi postali majstori izvođenja.
Ali to nije sve.
Erikson je otkrio i da nema izuzetaka u ovoj šemi: niko nije došao do vrhunske grupe bez bespoštednog vežbanja i niko nije ostao na nižem nivou ako je neprekidno vežbao. Plansko vežbanje bilo je jedini faktor koji je razlikovao najbolje od ostalih.
„Ne kažemo da su ove razlike nepromenljive, to jest da postoje zbog urođenog talenta. Naprotiv, naš stav je da se razlike između ekspertskih izvođača i normalnih odraslih ljudi vide u stalnom upornom nastojanju da poboljšaju svoj učinak.“
Istraživanje britanskih muzičara, na primer, otkrilo je da vrhunski izvođači nisu učili ništa brže od onih koji su se ostvarili u manjoj meri: u svakom satu, razne grupe su postajale bolje gotovo istom brzinom. Razlika je bila u tome što su vrhunski izvođači vežbali više sati.
Ali šta je sa čudima od dece, šta je sa decom koja postižu svetsku slavu dok su još adolescenti? Zar nisu ona učila izuzetno velikom brzinom? Pa, nisu, kaže Sajid. Džon Sloboda, profesor psihologije na Univerzitetu Kil kaže: „Uopšte nema dokaza da za osobe koje su mnogo ostvarile postoji nekakva ‘prečica’.“ Džek Niklaus, najuspešniji igrač golfa svih vremena, rekao je isto to.
„Niko, ali niko, nikada nije postao vrhunski majstor u golfu bez vežbe, bez mnogo razmišljanja i bez udaranja loptice. Većinu igrača nervira to što ne mogu da ponove dobre udarce u nizu, a to nema veze sa nemanjem talenta. I jedino što može tim povodom da se uradi, jeste da se vežba.“
Samo pomislite na to kako su standardi porasli čega god da se čovek lati, podseća Sajid. Kada je Franc List komponovao Feux Follets, 1826, govorilo se da to bukvalno ne može da se odsvira, a danas to izvodi svaki vrhunski pijanista. Isto važi i za sport. Kada je pobednik trke na sto metara istrčao stazu za 11 sekundi, to se smatralo čudom. Danas to vreme ne bi bilo dovoljno da se kvalifikuje za srednjoškolsko takmičenje. Slično je i u akademskom uspehu, pa je Rodžer Bejkon, engleski naučnik iz 13. veka, rekao da je nemoguće savladati matematiku za manje od trideset do četrdeset godina, danas se diferencijalni i integralni račun rutinski predaju na fakultetima. I tako u beskraj. Do napretka, kako kaže Sajid, dolazi zbog količine i kvaliteta vežbanja, a ne zbog gena.
Javlja se važno pitanje: koliko dugo treba vežbati da bi se ostvarili uspeh i izuzetnost? Detaljna istraživanja, kako izgleda, daju veoma konkretan odgovor na to: od umetnosti do nauke i od društvenih igara do tenisa, otkrilo se da je potrebno minimum deset godina da bi se dostigao svetski status u vezi sa bilo kojim složenim zadatkom, piše Sajid.
U šahu su, na primer, Herbert Sajmon i Vilijam Čejs, američki psiholozi, otkrili da niko nije ostvario nivo velemajstora a da se nije deset godina intenzivno pripremao igrajući. Kada je reč o komponovanju, Džon Hejs je takođe otkrio da je potrebno deset godina posvećenosti da se dođe do vrhunca, i taj stav zauzima centralno mesto u njegovoj knjizi Rešenje problema za sve.
Analiza devet najboljih igrača golfa 20. veka pokazala je da su ostvarili svoje prvo međunarodno odličje oko 25. godine, što je u proseku više od deset godina nakon što su počeli da se bave golfom. Do istog otkrića se došlo i u veoma različitim delatnostima od matematike, tenisa, preko plivanja, do trčanja na duge staze.
Sve ovo važi i u studiji koja je obuhvatila 120 najvažnijih naučnika i 123 najslavnija književnika 19. veka. Ustanovljeno je da je deset godina prošlo između njihovog prvog i njihovog najboljeg rada. Dakle, deset je magičan broj za dostizanje savršenstva.
U knjizi Natprosečni, Malkom Gladvel ističe da većina vrhunskih pojedinaca vežba oko hiljadu sati godišnje — teško je održati kvalitet vežbanja ako pređete ovaj broj, i tako on pretvara pravilo „deset godina“ u pravilo „deset hiljada sati“. To je minimalno vreme neophodno da bi se došlo do ekspertskog nivoa u bilo kom složenom zadatku. To je, takođe, broj sati koji su posvetili vežbanju violinisti u Eriksonovom eksperimentu.
A sada pomislite na to koliko ste često čuli kako ljudi odbacuju sopstveni potencijal i kažu „Nisam talenat za jezike“ ili „Nemam ja mozak za brojeve“ ili „Fali mi koordinacija za sport“. Nauka nam govori da su potrebne hiljade sati vežbe da bi se došlo do vrhunskog nivoa.
Izvor: Nedeljnik
