Montesori vaspitačica savetuje kako rešiti napete situcije s decom

Deca bi trebalo da preuzmu odgovornost za svoja dela. Tako počinju da razmišljaju o onome što su uradila.

Biti samostalan znači biti slobodan. Međutim, dokle seže ta sloboda? U kojim slučajevima bi detetu trebalo da dozvolimo slobodu, a gde je potrebno postaviti granice? Da li samostalnost znači to da dete u svakoj situaciji može samo da odluči šta će da uradi? Zar to ne bi bilo previše za dete? Zar to ne bi značilo da dete o nečemu odlučuje samo na osnovu svog raspoloženja? Da li je samostalnost kada dete od nas traži novac koji potom besmisleno troši na stripove i slatkiše? Ili kada dete može da jede sladoled kad god poželi, kada vređa ljude i otima drugoj deci igračke i kada krši porodična pravila? Naravno da nije!

Predstaviću vam neke primere iz svakodnevice u obdaništu koji se odnose na temu ograničavanja dečje slobode.

Beli stočić nalazi se pored kuhinje. Na njemu je poslu žavnik s dvanaest šolja i čajnikom. Deca uvek mogu sama da se posluže čajem. Jednog jutra dve četvoro godišnje devojčice žele da se zabave i prosipaju čaj iz šolja na pod. Prišla sam im polako i odlučno sam rekla:

„Vidim da ste prosule čaj na pod i na poslužavnik. Prvo ćete da obrišete pod.“

19 zapovesti Marije Montesori koje će vam pomoći da postanete bolji roditelj

Pokazala sam devojčicama gde se nalazi džoger za brisanje. Kada su obrisale pod, odnela sam poslužav nik u kuhinju.

„Čaše treba da operete i obrišete krpom.“ Devojčice prilaze sudoperi, puštaju mlaz tople vode i oblače gumene kecelje. Ja ih posmatram iz prikrajka. Jedna devojčica marljivo pere čaše dok ih druga briše suvom krpom i stavlja na poslužavnik. Nakon pola sata devojčice su završile s poslom.

„Poslužavnik je težak“, kažem im i vraćam ga na sto. Posao je obavljen. Devojčice su skinule kecelje i otišle da se igraju.

Klaudina i Florijan prave čips. Dok se krompir prži u tiganju, Klaudina pere rendalicu, dasku za seckanje i ljuštilicu za krompir. Florijan ih briše suvom krpom. Kada sam kasnije htela da operem ruke, primetila sam da je sudopera zapušena. Kako bi brže završila posao, lukava Klaudina sprala je ostatak krompira s rendalice i tako je zapušila sudoperu.

„Klaudina“, rekla sam, „u sudoperi se nalaze ostaci krompira. Baci ih u kantu za smeće.“

Dala sam joj staru kašiku kojom je mogla da pokupi ostatak krompira iz odvoda sudopere i da ga baci u kantu.

Zadatak je završen i o tome više nismo razgovarale.

Trojica dečaka vidno su ljuta na mene zato što sam im zvoncem dala znak da je vreme ručka. Oni su želeli da ostanu u dvorištu i da se igraju razbojnika. Ostala deca okupila su se oko stola na kojem je servirana salata. Dečaci se i dalje igraju u dvorištu.

„Baš je glupo kada igra mora da se prekine“, rekla sam. Nisu mi uzvratili nijednom rečju.

Dok ostala deca sede za stolom, primećujem kako se dečaci napolju valjaju po zemlji. Ne pada im na pamet da uđu i sednu za trpezarijski sto. Ljutito me posmatraju dok se raširenih ruku i izukrštanih nogu valjaju po zemlji.

„Počinjemo s ručkom“, kažem im, vraćam se u trpe zariju i za stolom s decom pevam pesmicu. Želim da dečaci konačno sednu za sto, ali njima to ne pada na pamet. To je, dakle, štrajk! Kako da mirno sedim kada mali štrajkači trče po dvorištu?

Montesori učenje: Velike stvari počinju malim koracima

Za stolom vlada prijatna atmosfera, čuje se radosni smeh i dečji žagor. Vaspitačica sklanja salatu, donosi flekice s mesom i deci sipa jelo u tanjire.

„Ostalo je još flekica s mesom“, namerno kažem tako da me mogu čuti i dečaci napolju. Čujem graju i korake u hodniku. Konačno su me poslušali.

Nakon par minuta dečaci odlučno sedaju za sto i vrpolje se na stolici. Onako gladni, počinju da gutaju hranu. Ostala deca već su pojela i sladoled i pospre mila za sobom. Vreme ručka je prošlo. Trojica malih štrajkača odnose prazne tanjire u kuhinju. Nisu više tako prkosni. Tokom popodneva dečaci se igraju opušteno i raspoloženo. Nisu više ljuti. Nikada više nisu ponovili štrajk glađu.

Podeli tekst:

1 2 3 Sledeća strana