Petogodišnja Marijeta nova je u obdaništu. Ona osmatra okruženje i dugo i detaljno me odmerava.
„Piški mi se“, kaže mi. „Imamo toalet“, uzvraćam joj.
Ali bilo je kasno. Marijeta je već napravila baricu na podu dok me je smejući se fiksirala pogledom.
„Pokazaću ti gde stoji džoger za brisanje“, kažem joj odlučno i hvatam je za ruku kako bi pošla za mnom.
„Počisti to!“, naređuje mi i želi da sedne na stolicu. „Ne možeš da sediš u mokroj odeći.“
Preko barice stavljam krpu, ograđujem je stoličicom kako deca ne bi ugazila u nju i udaljavam se. Marijeta dugo i neodlučno stoji na istom mestu. Zatim uzima džoger i briše pod. Donosim joj čiste pantalone, čara pe i gaćice:
„Možeš da se presvučeš u kupatilu.“
Montesori metod: Kako da dete bude poslušno a ostane svoje
„Kod kuće me presvlači mama“, kaže mi, „i hoću haljinu, a ne pantalone!“
„Imam samo pantalone“, ostavljam je i posveću jem se drugoj deci. Nakon deset minuta Marijeta se polako približava kupatilu. Stoji na vratima, odvažno me odmerava od glave do pete, zajedljivo mrmlja i pokazuje mi svoje špicaste zube.
U tom trenutku deca pažljivo prate šta se događa. Moram da je naučim da se ispravno ponaša. Odlazim do Marijete, guram je u kupatilo i zatvaram vrata. Iz kupatila se čuje plač koji zvuči dramatično. I dalje stojim ispred vrata. Marijeta želi da izađe. Prepoznaje moju odlučnost i ponovo se vraća u kupatilo.
Vreme kao da je stalo. Prilično sam nervozna. Mari jeta iznenada otvara vrata. Presvukla se!
Zadatak je obavljen. Marijeta odlazi da se igra i tokom ostatka prepodneva zadovoljna je i raspoložena.
Nisam mogla ni da zamislim da ću se nakon svake od tih napetih situacija radovati uspehu koji sam postigla. Marijetin slučaj potpuno me je iscrpeo i iziskivao je veliko strpljenje. Morala sam da budem smirena i suzdržana. Bila sam jako napeta, jer sam pored Marijete morala da pazim i na ostalu decu. Dakle, morala sam da izdržim Marijetin plač i dečja pitanja i poglede. Pošto Marijeti nije uspelo da me smekša, što joj je svakako bila namera, morala je na kraju da prihvati poraz. Devojčica je tako provela dve srećne godine u našem obdaništu. Ona nas često posećuje kada ima vremena.
Pokušajmo da u ovakvim situacijama ostanemo smireni, ne pričajmo puno i reagujmo odlučno.
Pokušajmo da u ovakvim situacijama ostanemo smireni, ne pričajmo puno i reagujmo odlučno. Kada dete ispravi svoju grešku – kao što je Marijeta očistila pod i presvukla se – znači da je naučilo lekciju o lepom ponašanju i ta nezgoda više ne bi trebalo da se pominje. Dakle, reč je o tome da u takvim situacijama razgovor o dečjem lošem ponašanju pravi još veću zbrku.
Deca bi trebalo da preuzmu odgovornost za svoja dela. Tako počinju da razmišljaju o onome što su uradila. Doživeli smo hiljadu puta da kritika i dugotrajni razgovori s decom nemaju nikakvog efekta.
Slab efekat imaju i dogovori kojih se deca ne pridržavaju. Deca su poslušna kada smo mi odlučni i tada su spremna da isprave svoju grešku.
Marijeta zbog poslovnih obaveza roditelja nema u okruženju osobu kojoj može da veruje i svakodnevno je prepuštena sebi.
Šta je bio Marijetin cilj kada me je izazivala svojim ponašanjem? Ona je očajno tražila jaku i stabilnu osobu u koju može da ima poverenja. Tražila je okruženje u kojem će se osećati sigurno.
Marijeta je bila dezorijentisana devojčica, kao brod koji plovi bez kapetana i ne može da se zaustavi. Kada sam joj postavila granice u ponašanju preko kojih nije mogla da ide, to joj je ulilo dugoočekivanu sigurnost i donelo spas. Marijeta nije doživela postavljanje granica kao sputavanje, već kao oslobođenje od starih navika.
Tokom jednog razgovora objasnila sam roditeljima da se Marijeta zbog njihove česte odsutnosti inati, da se oseća nevoljeno i jedina želja joj je da roditelji obrate pažnju na nju.
Roditelji su promenili način ponašanja prema Marijeti i ona je postala srećno dete sposobno da nauči. Marijeta sada oseća da pripada svojoj porodici.
14 praktičnih pravila za nastavnike Marije Montesori
Vaspitanje deteta zahteva istrajnost
Krivica za nedoslednost jednoj vaspitnoj metodi često leži u nama. Kada deca svim sredstvima pokušavaju da nas pridobiju kako bi ostvarila svoj cilj, mi najčešće padamo na njihove trikove. To što smo dosledni svom stavu ne znači da smo strogi roditelji i da ne želimo da detetu ispunimo želje. Naprotiv, to znači da smireno i odlučno pokazujemo detetu do koje granice sme da ide u svom ponašanju i da smo pritom ozbiljni. Jer dečje protivljenje ne pada nam baš lako i zahteva od nas strpljenje, samodisciplinu i potpunu posvećenost detetu.
Deca će nam jednom biti zahvalna zbog naših vaspitnih metoda jer će se zbog korektnih i razumnih ograničavanja u njihovom ponašanju osećati sigurno i zaštićeno. Naučiće da preuzimaju odgovornost i neće nas kriviti za svaku svoju grešku.
Odlomak iz knjige “Samostalna deca su srećnija” Hajdi Majer-Hauzer (Laguna, 2012.)
