Simona slabo jede. Zato joj majka svakog jutra, kada je dovede u obdanište, ostavlja slatkiš koji Simona diskretno pojede. Oko devet časova ona me gleda tužnim očima i ne progovara dok vaspitačica kor pu s hlebom i činiju s voćem stavlja na sto. Simona, naravno, za ručak pojede samo nekoliko listova salate i ponovo me tužno posmatra. Nezadovoljno uzdiše, a ja ne reagujem na to. Čini mi se da Simona nije gladna i da je umorna. Ona po podne odlazi do svojih stvari i uzima čokoladicu. Razgovaram sa Simoninom maj kom. Kažem joj da Simoni ne sme da ostavlja slatkiše, što je majku veoma uznemirilo. „Ali moje dete je izbirljivo kada je hrana u pitanju, neka pojede makar ono što voli!“
Kada mi je Simona tokom narednog ručka šapnula da nije gladna, nisam joj sipala ništa u tanjir, nastavila sam da služim drugu decu i vratila sam hranu u kuh nju. Nakon par minuta Simona me vuče za džemper:
„Gladna sam“, kaže mi.
Montesori metod: Kako da odgajite samostalno dete
Sipala sam joj krompir i riblje štapiće u tanjir – i mislim da sam u ovom slučaju dobro postupila. Nakon pet minuta Simona traži još jednu porciju! Za tren oka sipala sam joj željeno jelo.
Od tada Simona jede sve, čak i voće za užinu. Tokom ručka devojčica ne ostavlja ništa u tanjiru.
Ovde bih želela da naglasim da decu ne smemo dugo da ostavljamo bez obroka. Ako se na sledeći obrok čeka više sati, deci koja slabo jedu treba da ponudimo, recimo, neko voće ili parče hleba. Odlično je ako dete prihvati užinu, ali nikako mu ne smemo davati slatkiše!
Nisam mogla ni da zamislim da ću se nakon svake od tih napetih situacija radovati uspehu koji sam postigla.
Trojica dečaka prave od plastičnih kocki tvorevinu koja liči na top. Kada sam prošla pored njih, Ben mi je, gledajući me kao anđelčić, rekao:
„Pogledaj, Hajdi, ovo je top!“
Mrmljam u sebi i nastavljam dalje. Odjednom čujem „beng, beng“ i plač devojčice. Govorim dečacima da pokupe kocke. Oni dobro znaju da je u obdaništu zabranjeno da od dobijenog materijala prave bilo koju vrstu oružja, tako da bi svaki naredni komentar bio suvišan.
Montesori obrazovanje: Sloboda i odgovornost
Ben me povuče za rukav i kaže mi:
„Hajdi, molim te, daj nam još jednu šansu! Ostavi nam kocke! Obećavamo ti da nećemo više praviti top.“ Mali nevaljalci pokušavaju da me smekšaju svo jom umiljatošću.
Ne odgovaram im ništa. Oni čekaju još koji minut nadajući se da ću da popustim. Zatim odlučuju da prekinu s moljakanjem.
Nemirni Janik obara staklenu činiju s Naninim perla ma na pod.
„Vrati ih u činiju“, odlučno mu kažem i pružam mu parče kartona kako bi rasute perle prikupio na gomilu. Nakon petnaest minuta Janik je pokupio sve perle. Donosi mi ih i kaže. „Neću to više nikada da uradim.“
„U redu“, kažem mu.
Pošto shvata u čemu je pogrešio, ne ljuteći se na mene Janik nastavlja igru sa svojim drugarima.
U nastavku: razgovor o dečjem lošem ponašanju pravi još veću zbrku
