Možda nisam dobra majka jer ga ne pazim po standardima novotalasnog roditeljstva

Piše: Marijana Stolić

Jeste, danas je teško biti roditelj, zaključak je savremenog roditelja.

Ne umem da napravim pravu analogiju zašto se današnja deca toliko razlikuju od nas nekad. Verovatno zato što se zapravo ne razlikuju uopšte, već rade iste stvari kao i mi u detinjstvu, u okvirima koje poznaju i koje ovodanašnje odrastanje nosi. A mi roditelji izbombardovani informacija sa svih strana, kako da kaznimo svako iskakanje dece iz uvreženog koloseka društva i okvira ponašanja koje nam se nameće, idemo iz greške u grešku.

Kad kažem „uvreženog koloseka društva i okvira ponašanja koje nam se nameće“ samo imajmo na umu koje nas to društvo vaspitava već decenijama i plasira nam standarde vrednosti. A mi, u većini slučajeva, mi opet želimo da nam deca mirno stoje u toj vrsti poštujući ta ista pravila. Nikada nije bilo više tribina, tekstova, rasprava, studija o odgajanju dece, a neprestano napredujuća tehnologija dala je svima nama javni glas i mišljenje, kao i mogućnost da isto delimo na sve strane. Toliko rasprave, a deca „sve gora“.

Sećate se kad te bili deca i mogli se igrati napolju, čak do mraka? Ehej, do mraka, jureći se ogrebanih kolena. Sada se plašimo da pustimo decu iz vidokruga. Postajemo okarakterisani kao nepodobni roditelji ako decu od 9 godina pustimo da se sami igraju napolju, u parku iza kuće bez našeg prisustva.

Nema potrebe da se slažete ili ne sa ovim stavom, meni je nedavno upravo tim i takvim rečima od školskog autoriteta predočeno: „Šta će on sam napolju? Ipak je mali, ima samo 9 godina, morate ga paziti. Napraviće nešto i posle će biti kasno“. Progutala sam glasno knedlu. „Morate ga paziti“ mi odzvanja u ušima.

Možda nisam dobra majka jer ga ne pazim po standardima novotalasnog roditeljstva. Roditeljstva koje brani detinjstvo na koje su ti isti roditelji nekada imali pravo.

Možda sam loša majka jer ga ne držim za jednu ruku dok on drugom pokušava da se popne na ljuljašku sa skoro 10 godina… Karikiram ali, uistinu nije li to tako?!

A, ne, ja nisam loša majka jer ja baš pazim na svoje dete, na njegove potrebe, na njegovu želju da ima detinjstvo, da se popne na drvo, da šutne loptu što jače može pa kako mu Bog da, da trči i znojav pije vode. Nijedno dete od toga još nije svislo pa neće ni moje. O detetu se brine tako što se ne sputava sopstvenim strahovima. Nije briga tako što će da me drži na putu do škole za ruku i klima poslušno glavom dok ja teglim njegov ranac. Tako ne brinem za njega, tako od njega stvaram kretena. Čega ga štitim, njegove obaveze da brine o osnovnim stvarima i sebi? Hoće li me tada pogledati umilnim pogledom školski autoritet i dati meni odličnu iz vladanja kao brižnoj majci.