Na početku beše vrt

Posle celih 13 godina hobi-baštovanstva, shvatiš da je s gajenjem bilja sve isto kao i u životu. Za sve što valja moraš dobro da se potrudiš, i da dobro poradiš na tome. Da bi ubrao plod, potreban je rad i predanost. A ono što ti ne treba, što ti smeta i što zoveš korovom, raste na svakom koraku, ništa ga ne ometa i ništa mu ne možeš…

Izrasle u bašti

Naša deca su naviknuta na rad u bašti i voćnjaku. Ne obavljaju one nikakav težak posao, već dovoljan da se zabave i sasvim dovoljan da im pridamo na važnosti i pravimo sa da bez njih nikada ne bismo uspeli. I svakako dovoljan da steknu tu „paorsku“ radnu naviku. To je tako od vajkada, mi radimo, one se vrzmaju oko nas, rade ili se barem igraju u neposrednoj blizini. Kad bi me neko pitao kako da svom detetu približi obrađivanje zemlje i kako da ga privoli da se time bavi, ne bih imala odgovor. Ne znam kako bi to upoznavanje izgledalo. Naša deca su baštu i voćnjak zatekla.

“Dete je, kažu, slika i prilika svojih roditelja. Njih treba učiti svakodnevnim primerom. Sada su one spremne da pomognu čak i kada im se nešto posebno i ne radi.”

Tajna te ljubavi je u tome što se u našem slučaju bašta podrazumevala podjednako kao i mi roditelji. Prohodale su pazeći da ne zgaze neko cveće u dvorištu. Protrčale su pazeći da ne slome neku stabljiku paprike ili paradajza. Ne zato što im je to bilo zabranjeno, ne naravno, već zato što su gledale nas kako postupamo sa biljkama. Onaj ko sedne u leju i jede jagode bez pranja i bojazni čime li su prskane, nema problem ni da kasnije malo poradi oko tih jagoda. Dete je, kažu, slika i prilika svojih roditelja. Njih treba učiti svakodnevnim primerom. Sada su one spremne da pomognu čak i kada im se nešto posebno i ne radi.