Najmlađa majka umor ne priznaje

Užice – Bila je najbolji mladi libero u odbojci, pa maloletna supruga i najmlađa majka, a sada sa samo 22 godine, ponosna na petogodišnju ćerku i skladan brak. Radi „za dve žene“ i umor ne priznaje. Ta vrednica, Ana Vučković iz Sevojna, nasmejana je tokom prepodneva nudila Užičanima flajere za ovdašnju izložbu starih zanata, da zaradi džeparac, ničim ne pokazujući da je ovde, na užičku glavnu ulicu, došla iz noćne smene odrađene u fabrici.

– Sve se može, samo treba biti uporan. I ružno je živeti na tuđi račun. Stvarno ne razumem one tridesetogodišnjake koje roditelji izdržavaju. Moja životna priča je drukčija, neobična za mlade ovog vremena, ali mnogo je lepši osećaj kad se boriš za nešto važno i veliko – priča nam ova mlada žena i s ponosom pokazuje fotografiju svoje petogodišnje Teodore.

Još u osnovnoj školi, u sredini gde ženska odbojka ima tradiciju, Ana (devojačko Bojović) iskazala se kao talenat za odbojku. Na jednom međunarodnom turniru u Bugarskoj dobila je priznanje za najboljeg „libera“, onog vrednog igrača koji u terenu svuda stiže. Već u 14. godini sportski put odveo ju je u „Dinamo“ u Pančevo, gde je igrala za juniorski tim i nastavila školu, ali i na zavičaj uvek mislila. Imala je samo 16 leta kad je u Beogradu, u Knez Mihailovoj, srela svog komšiju iz Sevojna Slobodana Vučkovića, četiri godine starijeg. Planula je mladalačka ljubav.

– Bili smo vrlo mladi, a iz te naše ljubavi rodila se Teodora. Slobodan i ja smo sklopili brak, pri čemu je, budući da sam bila maloletna, traženo pismeno odobrenje mojih roditelja kao i odlazak na razgovor kod psihologa. Zajednički život otpočeli smo u Sevojnu i dok je Teodora rasla uporedo sam završavala srednju tehničku školu, i to sa odličnim uspehom. Slobodan je zbog osnivanja porodice morao da napusti započete studije matematike, a i ja sam bila upisala pa prekinula Učiteljski fakultet u Užicu. Sećam se, tražili smo tada dečji dodatak, ali su nas odbili. Roditelji moji i njegovi uvek su se trudili da nam pomognu, a mi smo ipak nastojali da se osamostalimo, da im ne budemo na teretu – kazuje Ana.

Vremenom, oboje su se zaposlili: on kao magacioner u „Atlasu“, ona kao poslužilac za mašinom u firmi ATM. Mezimica Teodora ide u vrtić. A uz rad na radnim mestima mladi supružnici posla imaju i kod kuće, gde žive sami: oko živine, malina i drugo. Pomoć roditelja je i dalje tu, ali borba traje.

– Radim u tri smene na svom radnom mestu, ovih dana sam u noćnoj. Celu proteklu noć sam radila za mašinom, pa ujutro došla kući, presvukla se i poljubila ćerku koju je deda poveo u vrtić, te odmah zatim došla u Užice da delim ove flajere i dodatno zaradim. A kad se predveče vratim kući čekaju me mnogi poslovi. Ali, ne žalim se. Trudim se, kao libero u odbojci koji svuda stiže. Lepo je imati porodicu, a snagu da ne posustanem daje mi naša Teodora. Jesam se vrlo mlada udala, ali ne kajem se, život je to – priča za naš list Ana Bojović Vučković.