“Ako te neko zadirkuje iz ko zna kog razloga, nemoj da mu uzvraćaš, nemoj da se svađaš, nemoj da budeš kao on. Idi od njega. To nije dobar drugar i ne treba ti.”
“Nikada nemoj da udaraš devojčice, nemoj da se tučeš sa mlađima od sebe i nemoj da se kačiš sa starijima od sebe. Skloni se ako te diraju ili dođi kući da mi kažeš kakav problem imaš i sa kim, rešićemo.” Tačka.
“Krajnje vreme da se ide kući je kada se upale svetla na uličnim banderama. Kad vidiš da se svetlo upalilo to znači da je došlo vreme da se ide kući, pa makar bila u toku i najzanimljivija igra na svetu.” Tačka.
“Kad god nađeš malo vremena, svrati kući da mi se javiš, da piješ vodu, piškiš, uzmeš igračku… “
“Nikada nemoj da odeš od brata ili sestre kući, a da se ne javiš da ideš, jer će da te traži i da brine.”
“Krajnje vreme da se ide kući je kada se upale svetla na uličnim banderama. Kad vidiš da se svetlo upalilo to znači da je došlo vreme da se ide kući, pa makar bila u toku i najzanimljivija igra na svetu.” Tačka.
Odvratno zvuče ova pravila, međutim do njih smo došli i usvojili ih vremenom. Da se ne primeti. Da ne budu kao obaveza i kao naređenje, već samo kao ljubav. Poštujem ja vas, poštujete vi mene i svima dobro. Ako bilo šta od naših dogovora ne poštujemo, neće biti dobro ni vama ni meni, a mi želimo da nam bude dobro. Tačka.
I tako usred ovog posta upadaju u stan. Ana u suzama, Marko narogušen. “Mama MM je dirao Anu i njene drugarice, srušio im kućicu koju su napravile, a ja sam ih branio i udario sam ga u ruku i ako je on veći.” Ana plače i kaže: “Kako je glup i blesav MM niko ga nije naučio da ne dira devojčice i male dečake.”
Brišem joj suze, slušam šta se desilo, vidim da nema nikakvih posledica, razgovaramo i onda u sred priče: “Mama, a je l’ bi mogli sad još jedan sladoled da kupimo?”. I odoše po sladoled. Na vratima ih ljubim, a Marko kaže: “Mama možemo li posle opet napolje?”. “Naravno ljubavi.” Zatvaram vrata. Pune mi oči suza. Srećna sam.
Izvor: Charolija.com
