To bi značilo da povećana stimulacija tih receptora, sa hranom bogatom šećerima, kakva je uobičajena u današnjem potrošačkom društvu, izaziva preterane signale zadovoljstva u mozgu koji imaju potencijal da ponište mehanizme samokontrole i uvedu u zavisnost.
„Povećana stimulacija tih receptora, sa hranom bogatom šećerima, kakva je uobičajena u današnjem potrošačkom društvu, izaziva preterane signale zadovoljstva u mozgu koji imaju potencijal da ponište mehanizme samokontrole i uvedu u zavisnost.“
Isto tako je pokazano da šećeri imaju sposobnost da potisnu druge receptora ukusa, pa da time neutrališu hranu sa neprijatnim (pa čak i opasnim) sastojcima. Jedan od istraživača je to ilustrovao slikovito: “ I pseći izmet vam može imati divan ukus ako ga začinite sa dovoljno šećera”.
Poslednjih godina se ističe još jedan od uzroka stvaranja zavisnosti. U prirodi, ukus slatkog postoji kako bi organizam unosio slatko voće i povrće koji su bogati izvori vitamina i minerala. Rafinirani šećeri nasuprot tome troše vitamine i minerale, organizam ima veću potrebu za njihovim unošenjem (glad), ali sa novom dozom šećera i brze hrane nedostatak je još veći. Ovaj hronični deficit je u osnovi većine savremenih bolesti.
Nisu samo čisti šećeri uzrok zavisnosti. Kada hranu bogatu skrobom, poput belog pirinča, proizvoda od belog brašna, krompira, jedete samu, bez drugih vrsta hrane koje su bogate važnim hranljivim sastojcima, ona može da izazove isti ciklus kao kada jedete hranu bogatu šećerom. Visokoprerađeni skrob: beli hleb, kifle, krekeri, testenina od belog brašna – najgori su mogući izbor. Tu je i brza hrana bogata solju, hemijskim i drugim aditivima koji i imaju za cilj upravo stvaranje zavisnosti, a da ne govorimo o skrivenim sećerima.
Zdravstveni problemi povezani sa šećerom bili su nekada retki, ali sa porastom potrošnje šećera, učestalost ozbiljnih, modernih hroničnih bolesti isto je porasla. I nije tu samo gojaznost problem. Alergije, srčane bolesti, rak, artritis, dijabetes, osteoporoza, PMS, herpes, impotencija i infekcije gljivicama dovode se u vezu s preteranom konzumacijom šećera.
„Zdravstveni problemi povezani sa šećerom bili su nekada retki, ali sa porastom potrošnje šećera, učestalost ozbiljnih, modernih hroničnih bolesti isto je porasla.“
Novijeg datuma(2012) su studije koje jasno ukazuju da povećano unošenje šećera može da utiče i na smanjenje memorije i inteligencije. Kod osoba koje su konzumirale velike količine šećera I.Q. je opadao za 25 poena što može da utiče na sposonost rešavanja problema i govorne sposobnosti. Objašnjenje je u brzom pad nivoa šečera u krvi posle početnog skoka što smanjuje dotok u mozak i samim tim i koncentraciju. Neki stručnjaci smatraju da takve neprekidne varijacije u nivou šećera (porast i pad), pored toga što iscrpljuju pankreas (opasnost za razvoj dijabetesa) mogu da utiču na razvoj agresivnog ponašanja, hiperaktivnosti, poremećaja u ishrani, promena raspoloženja, anksioznosti, depresije i drugih psihičkih stanja, koje su sve češće u modernom društvu.
Postoje i čvrsti dokazi da već 6 kašičica šećera dnevno može da za 25% smanji imune sposobnosti organizma.
Najnovija studija , o kojoj smo već pisali još više potrvđuje uticaja šećera na ponašanje, opšte zdravstveno stanje, reproduktivne sposobnosti i razvoj malignih oboljenja
Imajući u vidu ovakva naučna saznanja, specijalna komisija Ujedinjenih Nacija i FAO (organizacija za hranu i poljoprivredu) sastavljena od 30 svetski priznatih eksperata je još 2003 godine donela preporuku da u ishrani rafinirani šećeri ne bi smeli da prelaze 10% dnevnog unosa hrane. Međutim u USA, verovatno pod snažnim uticajem proizvođača šećera i brze hrane donesena je preporuka da je 25% šećera u hrani sasvim dovoljna sigurnosna granica.
„Studije jasno ukazuju da povećano unošenje šećera može da utiče i na smanjenje memorije i inteligencije. Kod osoba koje su konzumirale velike količine šećera I.Q. je opadao za 25 poena što može da utiče na sposonost rešavanja problema i govorne sposobnosti.“
Nažalost, opisani mehanizmi stvaranja zavisnosti na šećere, i slatkog uopšte, počinju i pre rođenja. Ishrana majke tokom trudnoće i dojenja može da utiče na stvaranje većeg broja receptora za slatko i povećanu osetljivost mozga.
Šećer jeste glavni organizator. Ali savremena industrija hrane čini i “udruženi zločinački poduhvat“. Kocka šećera otvara vrata. Ali kada joj dodamo masnoću, teksturu, miris, pakovanje, temperaturu i boju, reklamu, postavimo je na svakom kutku i napravimo klimu da je sasvim prihvatljivo da se šejk ili gazirani napitak pije uz gricklaice tokom druženja, time se izaziva masovna drogiranost. Savremeni čovek jede na haotičan i neorganizovan način i pri tom ga na svakom koraku čekaju potrošački izazovi. Šećerna zavisnost postaje najjeftiniji lek protiv svih tih frustracija.
Kako izaći iz toga začaranog kruga?
