Možete biti sigurni da će razred uvek da vam ukazaže na vaše nedostatke. Ukoliko vam je posetu najavio pedagog, možete računati na to da će vaši najnemirniji đaci u toj poseti namirisati priliku da se pokažu. Sećam se kako sam jednom, u naletu optimizma, spremio inovativan i zabavan (doduše, malo neozbiljan) čas o različitim nivoima formalnosti u jeziku. Na projektor sam stavio direktorovu fotografiju, a razred je trebao da da mišljenje o tome na koji način bi trebalo da mu se obraćamo. Na kraju bismo rangirali različite načine po stepenu formalnosti. Ovo je pitanje, u drugačijoj situaciji, moglo proizvesti živahnu raspravu, međutim, na taj je čas slučajno navratio, glavom i bradom – direktor. Imao je šta i da vidi: sopstveno mu se lice cerilo sa table dok su ga učenici pozdravljali na najneformalnije moguće načine. Vidim da su oduševljeni časom, promrmljao je na izlazu, a ja sam bio uveren da mi je to poslednji dan u njegovoj školi.
Međutim, ovo se dešava svima koji rade u školi. Bivši kolega, tada već iskusan i cenjen nastavnik, naučio je jedan od razreda da na početku časa, pre nego što on uđe, uvek izvade knjige i čitaju u sebi. Na početku bi, pre nego što uđe u učionicu i otvori vrata, jako protresao kvaku i sačekao malo, kako bi im dao vremena da izvade knjige i počnu da čitaju. Jednom mu je, međutim, vrata otvorila zbunjena nastavnica dok je on klečao na koljenima i pokušavao da upozori đake da dolazi. Desila se promena u rasporedu i u njegovoj učionici je bio drugi razred.
Jednom sam se sa koleginicom vraćao iz zbornice, a ona se zaustavila da ukori nekoliko jedanaestogodišnjakinja koje su dangubile po hodniku, umesto da su u učionici. Dok ih je ona strogo, ali odmereno, ukoravala, a ja nameštao svoje ozbiljno lice kako bih je podržao, odjednom mi je nestala iz vidokruga. U sledećem smo momentu jedanaestogodišnjakinje i ja podizali koleginicu nastavnicu iz pozicije koja je podsećala na prevrnutu bubu. Oboje smo prasnuli u smeh tek kada smo izašli iz hodnika.
Verovatno bi nam bilo lakše da se ovakve situacije nikada ne dešavaju. Međutim, ja mislim da su one pozitivna stvar. U našoj je profesiji ovih dana teško naći razlog za smeh (zbog raznoraznih politika koje po pravilu moraju imati odjek na obrazovni sistem). Zbog toga mislim da je jako bitno da pronađemo humor u svakodnevnim situacijama. Pogotovo kada radite na mestu gde su odnosi među ljudima najbitniji – ovakvi momenti podsetnik su nam da smo ljudi, da smo svi isti i da bi trebalo da shvatamo ni sami sebe, niti druge, toliko ozbiljno. Kad vam se sledeći put zapetlja jezik dok izgovarate ukor koji je zvučao odlično u vašoj glavi, ili kad budete imali nezgodu sa odećom, imajte na umu da doprinosite tome da škola bude bolje mjesto. Takvo je bar moje mišljenje.
Prevela: Merima Dervišić
Izvor: Školegijum
