Treba je pustiti da se izbori, da oseti tugu, bol i sama nauči kako dalje
Lično, skačem na svaki njen mig i sva se nakostrešim kad ona krene da plače pa trčim po dudu, bombone, bebu ili šta već maloj madam padne na pamet. Ponekad se svim silama trudim da joj ne popustim, ali to malo biće je toliko tvrdoglavo da je to čudo. Ali eto, čim još malo naraste, krećem sa svojim metodama. 🙂
‘Mamaaa, oću kanticuuuuuu’, viče ona s krokodilskim suzama u očima i facom nad kojom bi se sažalio i najljući neprijatelj. I mama trči po kanticu, iako je ona hoće samo zato jer kanticu ima i njena drugarica u igri.
‘Mammaaaa Iša opajaaaa’ i pruža rukice ko da je smak sveta ako je ne dignem, a naravno da se može dići sama.
Teši me što se barem u vrtiću zna red i postoje pravila. U vrtiću, naime, moje sopstveno dete sedi u stolici i čeka da dođem po nju. Čudo neviđeno. Ok, Iskra ima dve godine, još je mala, ali kad naraste treba je pustiti da se izbori, da oseti tugu, bol i da sama nauči kako dalje.
Naravno da ćemo mi za decu uvijek biti tu, ali neke borbe moraju sami izvojevati i na nama nije da se mešamo. Neka nauče na sopstvenim greškama ili uspesima. Jedino će tako znati da cen ono što imaju i znatida se izbore za ono što nemaju.
Izvor: Klokanica
