Kao u najgorem scenariju iz glossy časopisa, gde žene dižu kredite da bi došle do Louboutin cipela, a tinejdžerke emotivno ucenjuju roditelje ne bi li došle do ruksaka koje baš “svi imaju i nose”, mi, Majke, padamo u zamku toga kako se nosi, hrani, uspavljuje, odeva i, najzad, odgaja najsrećnija beba u kvartu.
Sećam se jedne genijalne epizode nekad mi omiljene serije “Marfi Braun”. Marfi tek rodi, dete koje nije planirala, a ni bila spremna za njega, pa, u maniru zlatnog doba sitkoma, pokušava da bude prijateljica s “majkama koje ručaju” (složenica koja aludira na “žene koje ručaju”, u prevodu, socialites – često žene bogatih muževa koje se zabavljaju raznim humanitarnim udruženjima, a češće tračare na ručkovima uz belo vino i Šanel kostime).
Na prvom sastanku Majke Marfi ubiju u pojam zbog toga što joj je beba odevena u običan beli no name body. Na sledeći sastanak Marfi dovede sina odevenog u preskupi Ralf Loren kompletić. No, ni to, naravno, nije dovoljno: Majke su na kraju prisiljene da joj priznaju kako, bez obzira na to šta će staviti na bebu ili, još bolje, u bebu, one nju ne žele u svom društvu.
Poanta te epizode je dakako da je i sama Braun upala u zamku okrutne igre “Jedan, dva, tri, najbolja majka si – ti!” Nisam mogla ni da zamislim kako je majčinstvo zaista mesto na kojem se vade otrovne strelice kompeticije i, još gore – osude.
Ali, da se vratim korak unazad: svašta sam zamišljala, pokušavajući da se pripremim, pa i da razumjem svoje prijateljice čak i prije sopstvene trudnoće.
Međutim, ona famozna floskula je zbilja tačna – niko te ne može pripremiti na taj nivo ranjivosti (i snage) koja te obuzme kad postaneš majka. Zato je upravo neverovatno da su druge majke danas te koje su spremne, u maniru opakih cura iz srednje škole, da pokazuju prstom na onu koja svoje dete uspavljuje Baby TV-om ili dopusti smoki popodne.
Sve, ali baš sve je predmet procene: položaj nogica u ležaljkama, način dojenja, način uspavljivanja, kapice na glavi, vrsta D vitamina, početak dohrane. Kao da je majčinstvo mesto gdje su se devojke koje traže sebe mogle razmahati: e, da, tu ću biti najbolja. Ali, zašto i najzlobnija? Ja neću svoje dete, srećom, hraniti “onime čega bude”.
Ali, sumnjam da ću imati vremena da sadim i ručno ubirem srećno voće koje je palo s grane (ni slučajno ono koje još uvek živi na njoj). Verojatno ću morati da posegnem i za Hipp kašicom.
Što zbog posla, što zbog, da se ne lažemo, iscrpljenosti i komoditeta. Da, dete mi je puno na podu. Ali, ponekad nemam snage pa je u svom krevetiću i igra se šarenim didaktičnim ogradicama (koje sam dobila na poklon, da budem skroz iskrena). Kažem pre neki dan svojoj prijateljici, koja je majka troje dece: “Tebi treba dići spomenik, draga moja”. A ona replicira: “ Svakoj majci. Svakoj.”
Izvor: Jutarnji.hr
