Nisam mogla ni da zamislim koliko se majke takmiče međusobno i, još gore, osuđuju druge

Šta nas tera na taj sumanuti, gotovo trendovski pristup majčinstvu?

Autor: Jelena Veljača

Kad sam nedavno pitala svoju baku (88) čime je dohranjivala mog oca (63) kad je, tokom radnih akcija, ostala bez mleka, rekla je, s iskrenim čuđenjem, kao da se odgovor podrazumeva: “Pa, onime čega je bilo!” Ta iskrenost delovala je neizveštačeno, nepretenciozno i, na određeni način, prijateljski.

Da, hranile su tako majke vekovima svoju decu, tačno tako, onime čega je bilo, a tako je nekako i danas, osim što danas, ako nisi na radnim akcijama ili u ratnoj zoni, a želiš biti neprijavljena socijalnoj službi ili forum.hr-u kao neprilagođena ludača, MORAŠ PRONAĆI SVE ŠTO TABLICE KAŽU.

Ja sam trenutno u visinskim pripremama za potragu za savršenim primerkom avokada.

Ne znam, doduše, još uvek može li avokado u Hrvatskoj uopće biti neorganski (Gde se neorganski avokado uzgaja? Uspeva li avokado u plasteniku?), ali zaklinjem se na ovaj tekst da ću saznati tokom ovih dvadeset dana koji mene i moju bebu dele od dohrane.

Nije dohrana jedini poligon na kojem se vode bitke zvane “jesam li dovoljno dobra majka/žena/osoba”.

Majčinstvo je zaista prošlo neverovatan put od tog prijateljskog “ hranile smo ih onime čega je bilo” do danas kad te u parku gledaju ispod oka ako nisi spremna buljiti dvadeset i četiri sata u svoje dete čekajući da se pokaki ili popiški (tzv. bezpelenaši) ili, najnovije, ponuditi detetu platu u maniru najboljih svjetskih raw food restorana i čekati, uz zvuke vašeg velebnog strpljenja, šum ozbiljnog viška slobodnog vremena, naspavanosti i dobre volje, da dete od jedva pola godine svojom kraljevskom ručicom odabere komadić na pari skuvane šargarpice te ju pojede, staloženo i elegantno, poput engleske kraljice.

Mnoge se knjige u inostranstvu pišu o činjenici da su deca danas preuzela prevlast u domovima zapadnjačke kulture: očevi spavaju po kaučima, majke s detetom u bračnim krevetima do kad dete želi, nikako kraće, kuva se sto i jedan obrok, a pojede niti jedan i sve tako u nameri da se dete ne traumatizuje nametanjem vaše volje.

Paradoksalno, naravno, tvrde te knjige, vaša volja je slomljena – ne od strane deteta, naravno, nego vas samih.

Da se odmah razumemo: ja duboko verujem, a tako i živim, da bebu ne treba pustiti da plače i da je treba tešiti, nositi na rukama, ukratko ispunjavati svaku njenu želju (koju uspete pogoditi, naravno), jer je – pa – mala beba.

I ne bih ni u ludilu nikome poželela da dete mora da hrani samo onime što može da nabavi u bespućima Jugoslavije pedesetih. Međutim, ta vrsta nadmetanja i neprijateljstva koje se javlja među majkama kad krene da se razgovarata o načinu podizanja dece na sasvim je drugom spektru međuljudskih odnosa od onoga što mi je prepričala moja baka, kad su žene jedna drugoj pomagale, puna srca, ne osuđujući, štaviše. Šta nas tera na taj sumanuti, gotovo trendovski pristup majčinstvu?

Podeli tekst:

1 2 Sledeća strana