Ništa lepše nego biti otac - đakon Nenad Ilić

Jedino pravo vaspitanje ne sastoji se od toga šta ćete govoriti, pa čak ni pokazivati deci, nego od onoga što ćete uraditi sa samim sobom. A deca nisu glupa, pa će već i sama odlučiti šta im se od toga sviđa, a šta ne.

Otac Nenad Ilić je đakon SPC, pisac, reditelj, pravoslavni publicista i još mnogo toga. Čovek je koji pleni energijom i odvažnošću. Ne boji se ući u vatru diskusija koje mnogi izbegavaju i zbog toga ga njegovi neistomišljenici često poštuju više nego istomišljenici.

Najbolja stvar kod njega je njegova porodica. Sa suprugom Anastasijom-Vesnom ima četvoro dece – Pavla, Jelisavetu, Bogdana i Nataliju.

Oče đakone, da počnemo sa suštinskim pitanjima, čemu služi otac?

Možda je bolje da odmah preformulišemo – kome služi otac? Služi Bogu i svojoj porodici. Ženi i deci, a ja ih hvala Bogu imam četvoro, zatim služi i šire svojoj familiji, komšijama, narodu – svim očevima, majkama i deci. Služi se Bogu tako što se služi ljudima.

Deluje da u ovom vremenu sveopšteg otuđenja niko nema vremena za druge, pa ni očevi više nemaju vremena za decu, kao što ni deca nemaju vremena za očeve. Kakve su posledice toga po vašem mišljenju?

U pitanju je već sadržan odgovor. Kod Dobrice Ćosića bilo je mnogo toga o drami sukoba očeva i sinova. Sad više nema vremena ni za sukob. To sigurno ne valja. Bolja je saradnja, naravno, ali i sukob nekad može da bude dragocen. To što više ne uspevamo da se uspostavljamo u odnosu prema drugom, čak ni prema onom najbližem drugom, velika je tragedija. U odnosu očeva i snova to se najbolje vidi. Najbolje je kad otac bude za sina autoritet koji treba prevazići. Onda i svađe imaju i te kako smisla. A ako ostane samo ravnodušnost ili čak i prezir – to nema nastavka. Kraj! Daj Bože da nam se pogase elektronske sprave, da ponovo dođe vanredna situacija u kojoj ćemo shvatiti koliko zavisimo jedni od drugih. Nisam mazohista, ali jedino u tako radikalnim situacijama vidim izlaz iz ove apatije i opšte anesteziranosti tehnologijom.

Koliko nama kao pojedincima nedostaje otac, kako biološki tako i nebeski?

Kako bez oca? Ko mi je primer kog ću da tumačim, hvalim i kritikujem? Kuda ću da idem, koga da prevazilazim? Koga da pamtim po dobru ili zlu? Kako da se naučim odgovornosti i žrtvovanju za sve one koji zavise od mene, i za one kojima je potrebna moja pomoć, za koje sam odgovoran? A bez Nebeskog Oca – ja sam smrtno siroče koje ne može ništa da uteši. Ništa. Sve oko mene ostaće bez smisla. Muka bez radosti, muka koju treba samo nekako ublažiti. I dok je uspešno ublažavam – odlično. Kad više ne mogu – užas!

“Bez zajedničkih uzora nije lako sačuvati bilo kakvo zajedništvo”

Deluje da i nama kao narodu nedostaje Otac? Da li je naš otac Sveti Sava, Tesla, Đinđić, Đoković… Drugi narodi se oko toga lako dogovore, ili bar tako deluje, a mi delujemo nekako razbijeno i po tom pitanju.

Znamo mi da nam je svima Otac Bog, a da nam je svim Srbima zemaljski otac Sveti Sava. Njega nam je kao Oca ostavio njegov otac Sveti Simeon Nemanja. Jedino što nas je vaspitao po visokim kriterijumima, pa se sad mnogi ritaju da pravila koja nam je dao proglase zastarelim, nevažećim – to je druga priča. A ko je sve važan, ko nam je sve autoritet, uzor, a bez zajedničkih uzora nije lako sačuvati bilo kakvo zajedništvo – to je drugo pitanje.

Podeli tekst:

1 2 Sledeća strana